Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 8322/2021
22.12.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Jovičić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ d.o.o. iz ..., čiji je punomoćnik Dušanka Đapić, advokat iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 13/21 od 02.04.2021. godine, u sednici veća održanoj 22.12.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 13/21 od 02.04.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 13/21 od 02.04.2021. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Somboru P 61/18 od 28.09.2020. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da isplati tužilji ukupan iznos od 35.000.000,00 dinara, na ime naknade namaterijalne štete za pretrpljene duševne zbog povrede prava ličnosti i umanjenja životne aktivnosti, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, a tužilja je obavezana da tuženom nakadi troškove parničnog postupka u iznosu od 441.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 3. stav 3. ZPP, s obzirom da osporavanjem tužbenog zahteva tužilje ni tuženi ni njegov zakonski zastupnik odnosno vlasnici nisu raspolagali zahtevima koji su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala, kako se navodi u reviziji, dok se zbog bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, tvrdnjom o protivrečnim i nejasnim razlozima, revizija ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila direktor proizvodnje u sedištu tuženog u ..., počev od 15.12.2014. godine, sa ugovorenom mesečnom zaradom u protivvrednosti 1.500,00 evra, uz mogućnost kvartalnog uvećanja zarade od od po 250 evra u dinarskoj protivvrednosti zaključno sa 2015. godinom. Prilikom zasnivanja radnog odnosa dobila je lap – top, službeni telefon i automobil kao sredstva za rad i namešten stan sa plaćenim troškovima u ... . Ugovorom o radu je bila utvrđena i obaveza tuženog da tužilji, za slučaj prestanka radnog odnosa, isplati naknadu (otpremninu) u dinarskoj protivvrednosti od 10.000,00 evra. Već u martu 2015. godine, vlasnik i osnivač tuženog, VV, obavio je razgovor sa tužiljom u smislu da treba da ostvari bolje rezultate jer ništa po ključnim pitanjima u proizvodnji nije učinjeno, ali je tužilja ipak dobila prvo kvartalno povećanje, kako je ugovoreno. Prilikom svakog dolaska u ..., VV je predočavao tužilji izveštaje direktora drugih sektora, ukazujući joj na učtiv i staložen način da deo posla direktora proizvodnje ne obavlja kako se to očekuje i kako je predviđeno ugovorom o radu. Zbog toga joj je već u junu 2015. godine, ponudio radno mesto rukovodioca servisa za montažu guma u ..., što tužilja nije prihvatila. Od jula 2015. godine, tužilja je koristila godišnji odmor, zatim bolovanje do kraja novembra kada je počela da radi. U međuvremenu, tokom avgusta 2015. godine, novom sistematizacijom ukinuto je radno mesto direktora proizvodnje i tužilji ponuđen aneks ugovora o radu radi premeštaja na radno mesto referent zaštite životne sredine, što je ona odbila. Tužilji je otkazan ugovor o radu 22. 12. 2015. godine. Do prestanka radnog odnosa, tužilja je vratila službeni automobil, a nije vratila mobilni telefon i lap-top. Zbog nastalih nesuglasica između tužilje i tuženog, nastalo je više sudskih postupaka, koji su se pretežno vodili na inicijativu tužilje, a koja je sve vreme tvrdila, što i sada tvrdi, da je bila dovedena u zabludu da su joj mobilni telefon i laptop dati kao poklon, zbog čega je isti uzvratila poklonom umetničke slike osnivačima tuženog. Osim toga, tvrdi je zabluda postojala i zbog činjenice da za ova sredstva tuženi nije izdao propisanu dokumentaciju. Međutim, po krivičnoj prijavi tuženog, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vrbasu K 443/16 od 15.12.2016. godine, tužilja je oglašena odgovornom za izvršenje krivičnog dela pronevare iz člana 364. stav 1. KZ, zbog toga što je u vremenskom periodu od 02.07.2015. godine do 04.08.2016. godine, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, prisvojila lap-top marke „...“ i mobilni telefon marke „...“. U tom krivičnom postupku, osnivači tuženog VV i GG, pored ostalog, izjavili su da zaposlenima nisu izdavali revers za osnovna sa sredstva i da je tužilja kao direktor proizvodnje imala povlašćen položaj u firmi. Povodom spornih iskaza, tužilja je podnela privatnu krivičnu tužbu protiv zakonskog zastupnika i suvlasnika tuženog zbog više krivičnih dela, među kojima je i krivično delo davanje lažnog iskaza iz člana 355. stav 1. KZ, u postupku K 443/16, a ova tužba je odbačena. Krivična prijava, koju je tužilja podnela protiv imenovanih lica za isto krivično delo, odbačena je rešenjem nadležnog javnog tužilaštva. Odbačena je i krivična prijava tužilje protiv tuženog i odgovornog lica kod tuženog zbog privrednog prestupa - nepropisno zaduženje opreme (lap-topa i mobilnog telefona). Tužilja je protiv tuženog pokrenula parnični postupak radi isplate zarade i tuženi je pravnosnažnom presudom obavezan da joj isplati iznos od 432.166,22 dinara na ime manje isplaćene zarade, naknade zarade za vreme godišnjeg odmora i bolovanja i manje isplaćenih putnih troškova. Tužbeni zahtev tužilje radi zaštite od zlostavljanja na radu je pravnosnažno odbijen, budući da u ponašanju tuženog nije bilo elemenata zlostavljanja na radu. U tom sporu, sudovi su utvrdili sve činjenice o načinu zasnivanja radnog odnosa tužilje kod tuženog, ovlašćenjima i obavezama koje je imala, njenim rezultatima u kratkom vremenskom periodu do otkaza i utvrdili su procedure u vezi sa izdavanjem osnovnih sredstava za rad (presuda Višeg suda u Somboru P1 13/2015 od 05.09.2017. godine). U pravnosnažno okončanom postupku radi isplate otpremnine, po tužbi tužilje, sudovi su posebno cenili njeno ponašanje prilikom pregovaranja i zaključenja ugovora o radu, te da je suprotno zakonu, ugovoren veoma visok iznos otpremnine, zbog čega je i taj tužbeni zahtev odbijen (presuda Osnovnog suda u Vrbasu P1 47/17 od 24.04.2017. godine). Tužba tužilje radi poništaja rešenja o otkazu utovora o radu je odbačena kao neblagovremena. Odbijen je i tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženu obaveže da isplati tužilji ukupnu štetu od 21.620.000,00 dinara, odnosno rentu u neto iznosu od 10.000,00 dinara mesečno i jednoktratunu štetu u iznosu od 15.620.000.00 dinara. Tužilja se leči pod dijagnozom depresija i ima posttraumatski stresni poremećaj. Ocenom nalaza veštaka neuropsihijatra sud je utvrdio da su duševni bolovi koje tužilja trpi usled narušavanja ličnog i profesionalnog integriteta, izazvani radnjama tuženog, ali da su isti posledica njenih pogrešnih odluka da nastale sporne odnose rešava u sudskim procesima, koji su se po nju nepovoljno završavali.