Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 8322/2021
22.12.2022. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Марине Милановић, председника већа, Јелице Бојанић Керкез и Весне Станковић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Зоран Јовичић, адвокат из ..., против туженог „ББ“ д.о.о. из ..., чији је пуномоћник Душанка Ђапић, адвокат из ..., ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о ревизији тужиље, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 13/21 од 02.04.2021. године, у седници већа одржаној 22.12.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 13/21 од 02.04.2021. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 13/21 од 02.04.2021. године, одбијена је жалба тужиље и потврђена пресуда Вишег суда у Сомбору П 61/18 од 28.09.2020. године, којом је одбијен тужбени захтев да се обавеже тужени да исплати тужиљи укупан износ од 35.000.000,00 динара, на име накнаде наматеријалне штете за претрпљене душевне због повреде права личности и умањења животне активности, као и захтев за накнаду трошкова парничног поступка, a тужиља je обавезана да туженом накади трошкове парничног поступка у износу од 441.750,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, на основу члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредбе парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни битне повреде из члана 374. став 2. тачка 5. у вези са чланом 3. став 3. ЗПП, с обзиром да оспоравањем тужбеног захтева тужиље ни тужени ни његов законски заступник односно власници нису располагали захтевима који су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала, како се наводи у ревизији, док се због битне повреде из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, тврдњом о противречним и нејасним разлозима, ревизија не може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била директор производње у седишту туженог у ..., почев од 15.12.2014. године, са уговореном месечном зарадом у противвредности 1.500,00 евра, уз могућност кварталног увећања зараде од од по 250 евра у динарској противвредности закључно са 2015. годином. Приликом заснивања радног односа добила је лап – топ, службени телефон и аутомобил као средства за рад и намештен стан са плаћеним трошковима у ... . Уговором о раду је била утврђена и обавеза туженог да тужиљи, за случај престанка радног односа, исплати накнаду (отпремнину) у динарској противвредности од 10.000,00 евра. Већ у марту 2015. године, власник и оснивач туженог, ВВ, обавио је разговор са тужиљом у смислу да треба да оствари боље резултате јер ништа по кључним питањима у производњи није учињено, али је тужиља ипак добила прво квартално повећање, како је уговорено. Приликом сваког доласка у ..., ВВ је предочавао тужиљи извештаје директора других сектора, указујући јој на учтив и сталожен начин да део посла директора производње не обавља како се то очекује и како је предвиђено уговором о раду. Због тога јој је већ у јуну 2015. године, понудио радно место руководиоца сервиса за монтажу гума у ..., што тужиља није прихватила. Од јула 2015. године, тужиља је користила годишњи одмор, затим боловање до краја новембра када је почела да ради. У међувремену, током августа 2015. године, новом систематизацијом укинуто је радно место директора производње и тужиљи понуђен анекс уговора о раду ради премештаја на радно место референт заштите животне средине, што је она одбила. Тужиљи је отказан уговор о раду 22. 12. 2015. године. До престанка радног односа, тужиља је вратила службени аутомобил, а није вратила мобилни телефон и лап-топ. Због насталих несугласица између тужиље и туженог, настало је више судских поступака, који су се претежно водили на иницијативу тужиље, а која је све време тврдила, што и сада тврди, да је била доведена у заблуду да су јој мобилни телефон и лаптоп дати као поклон, због чега је исти узвратила поклоном уметничке слике оснивачима туженог. Осим тога, тврди је заблуда постојала и због чињенице да за ова средства тужени није издао прописану документацију. Међутим, по кривичној пријави туженог, правноснажном пресудом Основног суда у Врбасу К 443/16 од 15.12.2016. године, тужиља је оглашена одговорном за извршење кривичног дела проневаре из члана 364. став 1. КЗ, због тога што је у временском периоду од 02.07.2015. године до 04.08.2016. године, у намери да себи прибави противправну имовинску корист, присвојила лап-топ марке „...“ и мобилни телефон марке „...“. У том кривичном поступку, оснивачи туженог ВВ и ГГ, поред осталог, изјавили су да запосленима нису издавали реверс за основна са средства и да је тужиља као директор производње имала повлашћен положај у фирми. Поводом спорних исказа, тужиља је поднела приватну кривичну тужбу против законског заступника и сувласника туженог због више кривичних дела, међу којима је и кривично дело давање лажног исказа из члана 355. став 1. КЗ, у поступку К 443/16, а ова тужба је одбачена. Кривична пријава, коју је тужиља поднела против именованих лица за исто кривично дело, одбачена је решењем надлежног јавног тужилаштва. Одбачена је и кривична пријава тужиље против туженог и одговорног лица код туженог због привредног преступа - непрописно задужење опреме (лап-топа и мобилног телефона). Тужиља је против туженог покренула парнични поступак ради исплате зараде и тужени је правноснажном пресудом обавезан да јој исплати износ од 432.166,22 динара на име мање исплаћене зараде, накнаде зараде за време годишњег одмора и боловања и мање исплаћених путних трошкова. Тужбени захтев тужиље ради заштите од злостављања на раду је правноснажно одбијен, будући да у понашању туженог није било елемената злостављања на раду. У том спору, судови су утврдили све чињенице о начину заснивања радног односа тужиље код туженог, овлашћењима и обавезама које је имала, њеним резултатима у кратком временском периоду до отказа и утврдили су процедуре у вези са издавањем основних средстава за рад (пресуда Вишег суда у Сомбору П1 13/2015 од 05.09.2017. године). У правноснажно окончаном поступку ради исплате отпремнине, по тужби тужиље, судови су посебно ценили њено понашање приликом преговарања и закључења уговора о раду, те да је супротно закону, уговорен веома висок износ отпремнине, због чега је и тај тужбени захтев одбијен (пресуда Основног суда у Врбасу П1 47/17 од 24.04.2017. године). Тужба тужиље ради поништаја решења о отказу утовора о раду је одбачена као неблаговремена. Одбијен је и тужбени захтев којим је тражено да се тужену обавеже да исплати тужиљи укупну штету од 21.620.000,00 динара, односно ренту у нето износу од 10.000,00 динара месечно и једноктратуну штету у износу од 15.620.000.00 динара. Тужиља се лечи под дијагнозом депресија и има посттрауматски стресни поремећај. Оценом налаза вештака неуропсихијатра суд је утврдио да су душевни болови које тужиља трпи услед нарушавања личног и професионалног интегритета, изазвани радњама туженог, али да су исти последица њених погрешних одлука да настале спорне односе решава у судским процесима, који су се по њу неповољно завршавали.