Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, odredbom člana 9. stav 1. tačka 1. Ugovora o gotovinskom kreditu od 09.06.2016. godine ugovorena je obaveza tužioca da plati fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita - minimum 1.600,00 dinara. Ova naknada uračunata je u efektivnu kamatnu stopu od 8,17%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima utvrdili ništavost sporne odredbe, sa obrazloženjem da je uneta u ugovor suprotno dobrim poslovnim običajima. Po stanovištu sudova, tužena ima pravo da kroz obračun efektivne kamatne stope naplati naknadu za usluge koje pruža, pa i naknadu za obradu kreditnog zahteva, ali uz obavezu da korisnicima pre zaključenja ugovora o kreditu na jasan i neposredan način predoči njihiove dodatne obaveze koje prate taj ugovor i da opredeli strukturu naknade, kako bi korisnik kredita tačno znao koje usluge plaća. S`obzirom da u konkretnom slučaju nema dokaza o tome da je tužena postupila na taj način, nižestepeni sudovi su zaključili da je osporena ugovorna odredba u suprotnosti sa osnovnim načelima obligacionog prava predviđenim u članovima 12, 18. i 21. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Ispravan je zaključak nižestepenih sudova o pravu tužene da naplati naknadu za obradu kreditnog zahteva. To pravo tužene nije isključeno odredbama članova 1065- 1068. Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisan ugovor o kreditu, a to njeno pravo proizilazi iz članova 42. i 43. Zakona o bankama, odnosno članova 9. stav 3. i 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, odnosno Odluke o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku, važeće u vreme zaključenja ugovora.

Međutim, pogrešan je zaključak sudova da je sporna ugovorna odredba ništava zato što tužena banka nije dokazala da je u ponudi iskazala strukturu naknade i na taj način tužioca dovela u neravnopravan položaj. Ponuda tužene (dostavljena uz podnesak 25.03.2019. godine sačinjena je na obrascu propisanom navedenom Odlukom i u rubrici o troškovima kredita sadrži prikaz svih naknada i troškova koji padaju na teret tužioca, iskazanih po vrsti i visini. Iz navedenih zakonskih odredbi i odredbi označenog podzakonskog akta ne proizilazi da je tužena bila dužna da u ponudi posebno iskazuje strukturu ove naknade. Zbog toga izostanak tih podataka u ponudi, koju je tužilac prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu, osporenu odredbu tog ugovora ne čini ništavom ni iz razloga predviđenog članom 47. Zakona o obligacionim odnosima, niti je ta odredba u suprotnosti sa načelima savesnosti i poštenja, odnosno dobrih poslovnih običaja.

Iz navedenih razloga, revizijski sud je preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, i zato primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženoj su dosuđeni troškovi za sastav jednog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara, veštačenje u iznosu od 15.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i odluku poreviziji u iznosu od 5.700,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić