Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужене основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, одредбом члана 9. став 1. тачка 1. Уговора о готовинском кредиту од 09.06.2016. године уговорена је обавеза тужиоца да плати фиксну једнократну накнаду за обраду кредитног захтева у висини од 2% од износа одобреног кредита - минимум 1.600,00 динара. Ова накнада урачуната је у ефективну каматну стопу од 8,17%.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су применом члана 103. Закона о облигационим односима утврдили ништавост спорне одредбе, са образложењем да је унета у уговор супротно добрим пословним обичајима. По становишту судова, тужена има право да кроз обрачун ефективне каматне стопе наплати накнаду за услуге које пружа, па и накнаду за обраду кредитног захтева, али уз обавезу да корисницима пре закључења уговора о кредиту на јасан и непосредан начин предочи њихиове додатне обавезе које прате тај уговор и да определи структуру накнаде, како би корисник кредита тачно знао које услуге плаћа. С`обзиром да у конкретном случају нема доказа о томе да је тужена поступила на тај начин, нижестепени судови су закључили да је оспорена уговорна одредба у супротности са основним начелима облигационог права предвиђеним у члановима 12, 18. и 21. Закона о облигационим односима.

По становишту Врховног касационог суда, нижестепени судови су у овом спору погрешно применили материјално право.

Исправан је закључак нижестепених судова о праву тужене да наплати накнаду за обраду кредитног захтева. То право тужене није искључено одредбама чланова 1065- 1068. Закона о облигационим односима којима је регулисан уговор о кредиту, а то њено право произилази из чланова 42. и 43. Закона о банкама, односно чланова 9. став 3. и 17. став 4. тачка 10. Закона о заштити корисника финансијских услуга, односно Одлуке о условима и начину обрачуна ефективне каматне стопе и изгледу и садржини образаца који се уручују кориснику, важеће у време закључења уговора.

Међутим, погрешан је закључак судова да је спорна уговорна одредба ништава зато што тужена банка није доказала да је у понуди исказала структуру накнаде и на тај начин тужиоца довела у неравноправан положај. Понуда тужене (достављена уз поднесак 25.03.2019. године сачињена је на обрасцу прописаном наведеном Одлуком и у рубрици о трошковима кредита садржи приказ свих накнада и трошкова који падају на терет тужиоца, исказаних по врсти и висини. Из наведених законских одредби и одредби означеног подзаконског акта не произилази да је тужена била дужна да у понуди посебно исказује структуру ове накнаде. Због тога изостанак тих података у понуди, коју је тужилац прихватио закључењем уговора о кредиту, оспорену одредбу тог уговора не чини ништавом ни из разлога предвиђеног чланом 47. Закона о облигационим односима, нити је та одредба у супротности са начелима савесности и поштења, односно добрих пословних обичаја.

Из наведених разлога, ревизијски суд је преиначио нижестепене пресуде и одбио тужбени захтев, као и захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка, и зато применом члана 416. став 1. ЗПП, одлучио као у другом ставу изреке.

Одлука о трошковима поступка, садржана у трећем ставу изреке, донета је применом члана 165. став 2. у вези члана 153. став 1. и члана 154. ЗПП. Туженој су досуђени трошкови за састав једног поднеска у износу од 6.000,00 динара и ревизије у износу од по 18.000,00 динара, вештачење у износу од 15.000,00 динара, заступања на два одржана рочишта у износу од по 7.500,00 динара, судску таксу за ревизију у износу од 3.800,00 динара и одлуку поревизији у износу од 5.700,00 динара.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић