Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o poljoprivrednom zemljištu, citiranih u obrazloženju nižestepenih presuda, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu, na ime naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini bez pravnog osnova za agroekonomsku 2015/2016 godinu isplati razliku do trostrukog iznosa najviše prosečne postignute cene po hektaru na teritoriji okruga na kojoj se nalazi poljoprivredno zemljište primenom člana 62. stav 5. u vezi člana 64a Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Ovo zbog toga što je pravni prethodnik tužene BB, postupajući po Zaključku Vlade Republike Srbije od 11.03.2016. godine, dana 02.03.2016. godine (u okviru roka određenog Zaključkom Vlade RS) prijavio nadležnom organu jedinice lokalne samouprave ukupnu površinu poljoprivrednog zemljišta koje koristi bez zaključenog ugovora o zakupu, o čemu je sačinjen zapisnik, a zatim dana 29.11.2016. godine tužiocu na ime naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta za agroekonomsku 2015/2016 godinu isplatio iznos od 107.750,00 dinara, što prema srednjem kusru NBS na nad isplate predstavlja 191,45 evra po hektaru, a što odgovara prosečnoj ceni zakupa zemljišta po hektaru na teritoriji AP Vojvodina prema obaveštenju Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine objavljenom 08.04.2016. godine na zvaničnom sajtu ovog organa.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse.

Tužilac nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizilazio zaključak o različitom odlučivanju o istoj ili bitno sličnoj činjeničnopravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Odluke na koje se tužilac poziva u reviziji odnose se na ocenu osnovanosti zahteva za isplatu naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini primenom člana 62. stav 5. u vezi člana 64a Zakona o poljoprivrednom zemljištu, u situacijama kada korisnici poljoprivrednog zemljišta nisu u roku predviđenom Zaključkom Vlade RS odnosno do 01.05.2016. godine prijavili ukupnu površinu poljoprivrednog zemljišta koje koriste bez zaključenog ugovora o zakupu, već je nakon tog datuma sačinjen zapisnik kojim je utvrđeno da se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini koristi bez pravnog osnova, što nije situacija u konkretnom slučaju. Činjenica da tužilac nije istovremeno sa podnošenjem prijave platio naknadu za korišćenje zemljišta koje koristi bez pravnog osnova nije od uticaja na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu, jer je Zaključkom Vlade RS preporučeno da se ova naknada plaća po osnovu vansudskih poravnanja zaključenih istovremeno sa podnošenjem prijave koje poravnanje tužilac tuženom nije prilikom podnošenja prijave 02.03.2016. godine ponudio što se ne može tuženom pripisati u krivicu.

Iz navedenih razloga, primenom člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je dana 28.09.2018. godine, a vrednost predmeta spora je dinarska protivvrednost iznosa od 2.885,32 evra.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić