По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца као о изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, применом материјалног права из одредби Закона о облигационим односима и Закона о пољопривредном земљишту, цитираних у образложењу нижестепених пресуда, одбијен је као неоснован тужбени захтев да се обавеже туженa да тужиоцу, на име накнаде за коришћење пољопривредног земљишта у државној својини без правног основа за агроекономску 2015/2016 годину исплати разлику до троструког износа највише просечне постигнуте цене по хектару на територији округа на којој се налази пољопривредно земљиште применом члана 62. став 5. у вези члана 64а Закона о пољопривредном земљишту. Ово због тога што је правни претходник тужене ББ, поступајући по Закључку Владе Републике Србије од 11.03.2016. године, дана 02.03.2016. године (у оквиру рока одређеног Закључком Владе РС) пријавио надлежном органу јединице локалне самоуправе укупну површину пољопривредног земљишта које користи без закљученог уговора о закупу, о чему је сачињен записник, а затим дана 29.11.2016. године тужиоцу на име накнаде за коришћење пољопривредног земљишта за агроекономску 2015/2016 годину исплатио износ од 107.750,00 динара, што према средњем кусру НБС на над исплате представља 191,45 евра по хектару, а што одговара просечној цени закупа земљишта по хектару на територији АП Војводина према обавештењу Министарства пољопривреде и заштите животне средине објављеном 08.04.2016. године на званичном сајту овог органа.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, у конкретном случају није испуњен законски услов који се односи на потребу за уједначавањем судске праксе.

Тужилац није уз ревизију доставио правноснажне пресуде из којих би произилазио закључак о различитом одлучивању о истој или битно сличној чињеничноправној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом, као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Одлуке на које се тужилац позива у ревизији односе се на оцену основаности захтева за исплату накнаде за коришћење пољопривредног земљишта у државној својини применом члана 62. став 5. у вези члана 64а Закона о пољопривредном земљишту, у ситуацијама када корисници пољопривредног земљишта нису у року предвиђеном Закључком Владе РС односно до 01.05.2016. године пријавили укупну површину пољопривредног земљишта које користе без закљученог уговора о закупу, већ је након тог датума сачињен записник којим је утврђено да се пољопривредно земљиште у државној својини користи без правног основа, што није ситуација у конкретном случају. Чињеница да тужилац није истовремено са подношењем пријаве платио накнаду за коришћење земљишта које користи без правног основа није од утицаја на другачију одлуку о тужбеном захтеву, јер је Закључком Владе РС препоручено да се ова накнада плаћа по основу вансудских поравнања закључених истовремено са подношењем пријаве које поравнање тужилац туженом није приликом подношења пријаве 02.03.2016. године понудио што се не може туженом приписати у кривицу.

Из наведених разлога, применом члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП прописано је да је ревизија недозвољена ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је дана 28.09.2018. године, а вредност предмета спора је динарска противвредност износа од 2.885,32 евра.

Како вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија тужиоца није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је применом члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић