Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), pa je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužene se ukazuje na povrede postupka zbog kojih se revizija ne može da izjavi, u smislu odredbe člana 407. stav 1. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je majka tužene i njih dve su zajedno živele do januara 2006. godine, kada se tužena udala i preselila u stan svog supruga. Od tada su se odnosi parničnih stranaka poremetili, a vremenom su postajali sve lošiji zbog većeg broja parnica koje su njih dve vodile povodom imovine. Tužilja boravi u Gerontološkom centru u ... počev od 13.07.2017. godine, u kome cena smeštaja mesečno iznosi 33.000,00 dinara, što je više od tužiljine penzije koja iznosi 27.362,86 dinara. Ostatak do pune cene smeštaja nadoknađuje se iz državnog budžeta, iz kog tužilja takođe, za lične potrebe, dobija džeparac od 3.000,00 dinara mesečno. Taj iznos joj nije dovoljan za osnovne egzistencijalne potrebe, obzirom da tužilja ima zdravstvene probleme, visok krvni pritisak i oboljenje štitne žlezde, zbog čega je prinuđena da kupuje lekove. Tužena je zaposlena u Domu zdravlja ''VV'', gde ostvaruje mesečnu zaradu od 34.108,00 dinara, a ima i kredit u iznosu od 600.000,00 dinara, sa rokom otplate od 8 godina, tako da mesečna rata kredita, koji otplaćuje, iznosi 11.672,35 dinara. Roditelji su tuženoj poklonili stan, a taj stan tužena je poklonila svom suprugu, koji nije zaposlen ali obavlja povremene poslove od kojih mesečno ostvaruje prihod od oko 80,00 evra. Vlasnik je još jednog stana koji ne izdaje u zakup, a ima obavezu izdržavanja sina starog 21 godinu koji se nalazi na redovnom školovanju. Tužilja je rođena 1948. godine i nije sposobna za rad, a tužena je rođena 1975. godine i radno je sposobna.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud pravilno obavezao tuženu da na ime doprinosa za izdržavanje tužilje plaća mesečno iznos od 5.000,00 dinara, svakog 01.-05.-og u mesecu za tekući mesec, počev od 03.04.2017. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi ili se obaveza ne izmeni drugom sudskom odlukom, jer tužilja kao roditelj koji je nesposoban za rad i nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od tužene, kao svog punoletnog deteta, srazmerno njenim mogućnostima.

Izdržavanje roditelja propisano je odredbom člana 156. Porodičnog zakona tako što, u smislu stava 1. te odredbe Zakona, roditelj koji je nesposoban za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta ili drugog krvnog srodnika u pravoj nishodnoj liniji, odnosno od maloletnog deteta koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine, srazmerno njegovim mogućnostima. Stavom 2. te odredbe Zakona, propisano je da nema pravo na izdržavanje roditelj ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za dete, odnosno drugog krvnog srodnika.

Tužiljina penzija nije dovoljna da zadovolji njene osnovne potrebe, a ona ne poseduje imovinu od koje bi mogla da ostvaruje prihode, dok je tužena radno sposobna, nema obavezu izdržavanja nekog drugog lica, niti prihvatanje zahteva za izdržavanje tužilje predstavlja za tuženu očiglednu nepravdu, imajući u vidu da se tužilja o tuženoj starala i izdržavala je sve do udaje i napuštanja zajedničkog domaćinstva.

Kriterijumi određivanja izdržavanja propisani su odredbom člana 160. Porodičnog zakona, tako što se, u smislu stava 1. te odredbe Zakona, izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja, a mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja, shodno stavu 2. i 3. te odredbe zakona.

Tužena ima mogućnost da, prema utvrđenom činjeničnom stanju, doprinosi izdržavanju svoje majke iznosom od 5.000,00 dinara mesečno, počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće, jer će taj iznos poboljšati kvalitet života tužilje i omogućiti joj potpunije zadovoljenje njenih potreba dok istovremeno neće ugroziti egzistenciju tužene, kao dužnika izdržavanja.

Tužena u reviziji ukazuje da se tužilja odrekla nasleđa nakon smrti svog oca u korist brata, GG, na znatnoj imovini, koja se sastoji od više nepokretnosti. Međutim, ostavinski postupak iza tužiljinog oca vođen je 1996. godine, dakle pre više od 20 godina. Kada se ima u vidu da je tužilja nesposobna za rad i da nema dovoljno sredstava za izdržavanje, to nije okolnost zbog koje bi prihvatanje tužiljinog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za tuženu, kao njeno jedino dete.

Neosnovani su navodi revizije tužene da bi, s obzirom na stepen poremećenih odnosa između stranaka, bila nepravda za tuženu da doprinosi izdržavanju tužilje za, kako tužena tvrdi, njene luksuzne, lične potrebe. Suprotno tim navodima revizije, prihvatanje zahteva tužilje za izdržavanje predstavljalo bi očiglednu nepravdu za tuženu za slučaj da tužilja nije izdržavala tuženu i da je zanemarivala svoje roditeljske obaveze. To međutim ovde nije slučaj pošto su odnosi parničnih stranaka bili skladni sve do udaje tužene, a roditelji su tuženu izdržavali i nakon sticanja punoletstva i poklonili joj svoj stan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržanu u stavu drugom izreke ove presude, Vrhovni kasacioni sud je doneo u smislu odredbe člana 153. stav 1. i 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da tužena nije uspela u postupku po reviziji, pa joj ne pripada pravo na naknadu troškova tog postupka.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić