Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 3778/21 od 14.07.2021. godine, odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio presudu Višeg suda u Valjevu P1 13/20 od 19.05.2021. godine, u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijen zahtev za utvrđenje diskriminatorskog postupanja tuženog prema tužiocima (stav treći izreke) i u delu za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljene diskriminacije (stav četvrti i peti izreke) tužioci su izjavili blagovremenu reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su brat i sestra, deca romske nacionalnosti, pri čemu je tužilac AA, rođen ...2006. godine, a tužilja BB ...2005. godine. Maloletni tužioci su 21.07.2016. godine, sa svojom majkom, u jutarnjim časovima došli u Valjevo i seli na klupu koja se nalazi neposredno ispred zgrade Gradske uprave Valjevo. Mal. AA svirao je harmoniku, a mal. BB frulu ispred prozora kancelarije tuženog koja se nalazi na oko 10 metara udaljenosti, pa je tuženom ta ''buka'', smetala, imajući u vidu da je mal. AA neprekidno ponavljao jednu melodiju i stih jedne pesme, što je tuženog GG ometalo u radu. U periodu između 12,00 i 13,00 časova tuženi, koji je inače zaposlen u Odeljenju za ... Gradske uprave Valjevo, prijavio je izlazak radi obavljanja privatnih poslova u sudu, što je evidentirano od strane neposredno nadređenog. Prilikom izlaska iz zgrade, tuženi je prišao mal. AA, kome se obratio rečima da će da mu izlupa harmoniku i da će da ga prebije i išutira ukoliko nastavi da svira ispred opštine, nakon čega se udaljio. Tužilac, mal. AA je tada prestao da svira, pa je zajedno sa sestrom otišao do majke, koja je sedela na obližnjoj klupi i rekao joj šta se dogodilo. Majka je deci rekla da se ne boje i da nastave da sviraju, što su tužioci i učinili. Pri povratku tuženog, tužilac mal. AA je, kada ga je video, odmah prestao da svira, a tuženi mu je bez reči prišao i udario šamar u predelu levog obraza, nakon čega je odmah otišao dalje. Majka nije videla šta se dogodilo, već je čula pljesak i potrčala za tuženim, koga nije uspela da stigne, nakon čega je pozvala policiju i odvela mal. AA na pregled, te su svi zajedno dali izjave u policiji. Protiv tuženog je podneta krivična prijava za učinjeno delo nasilničnog ponašanja, koji postupak je okončan donošenjem naredbe o odlaganju krivičnog gonjenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da, u smislu odredbe člana 2. i 12. Zakona o diskriminaciji (''Službeni glasnik RS'', br. 22/2009 i 59/2021), radnje tuženog GG ne predstavljaju diskriminatorsko postupanje jer nisu uslovljene ličnim svojstvom tužilaca, odnosno njihovom nacionalnom pripadnošću, već isključivo činjenicom da je sviranje mal. AA tuženog ometalo u obavljanju rada. Da je tako, jasno je iz postupanja tuženog GG, koji je prethodno pretio a potom i udario tužioca mal. AA, dok ništa slično nije preduzeo prema tužilji mal. BB, koja je takođe dete romske nacionalnosti.

Odredbom člana 2.stav 1. Zakona o diskriminaciji, definisani su izrazi ''diskriminacija'' i ''diskriminatorsko postupanje'', tako što isti označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom indentitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivou prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva). Uznemiravanje, ponižavajuće postupanje, polno i rodno uznemiravanje propisano je odredbom člana 12.istog Zakona, tako što je zabranjeno uznemiravanje, ponižavajuće postupanje i polno i rodno uznemiravanje, koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica, na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara zastrašujuće, neprijateljsko, degradirajuće, ponižavajuće i uvredljivo okruženje (stav 1.). Diskriminacija nacionalnih manjina propisana je odredbom člana 24.stav 1. Zakona o diskriminaciji, tako što je zabranjena diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika.

U konkretnom slučaju, tuženi GG je tužiocu mal. AA prvo pretio, a potom ga je i udario, jer se on nije povinovao njegovom zahtevu da prestane da svira harmoniku neposredno ispod prozora njegovog radnog mesta, a ne zbog toga što je dete romske nacionalnosti. Tužilju, mal. BB, tuženi nije udario niti joj je pretio, jer mu njeno sviranje nije smetalo, a ona je takođe dete romske nacionalnosti. Postupanje tuženog GG nije bilo diskriminatorsko, jer nije zasnovano na ličnom svojstvu tužioca mal. AA, već na postupcima tog tužioca kojima je tuženi GG ometan u radu. Takođe, ovde se ne radi o uznemiravanju koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva tužilaca, kao deca romske nacionalnosti, već o radnjama koje je tuženi GG preduzeo kako bi primorao tužioca, mal. AA, da prestane da svira.

Neosnovani su navodi žalbe tužilaca o pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja propisanom odredbom člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije. Tom odredbom Zakona propisano je da ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi. U konkretnom slučaju, tužioci nisu učinili verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, pošto postupanje tuženog prema tužiocima nije bilo zasnovano na njihovom ličnom svojstvu, odnosno njihovoj nacionalnoj pripadnosti, niti je tuženi preduzeo bilo koju radnju prema tužilji mal. BB, pa nije bilo potrebno da tuženi GG dokazuje da nije došlo do povrede načela jednakosti odnosno jednakih prava i obaveza.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić