Апелациони суд у Београду је, пресудом Гж 3778/21 од 14.07.2021. године, одбио као неосноване жалбе парничних странака и потврдио пресуду Вишег суда у Ваљеву П1 13/20 од 19.05.2021. године, у ставу другом, трећем, четвртом, петом, шестом, седмом и осмом изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је одбијен захтев за утврђење дискриминаторског поступања туженог према тужиоцима (став трећи изреке) и у делу за накнаду нематеријалне штете због претрпљене дискриминације (став четврти и пети изреке) тужиоци су изјавили благовремену ревизију, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао правноснажну пресуду у побијаном делу, у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11...18/20), и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци су брат и сестра, деца ромске националности, при чему је тужилац АА, рођен ...2006. године, а тужиља ББ ...2005. године. Малолетни тужиоци су 21.07.2016. године, са својом мајком, у јутарњим часовима дошли у Ваљево и сели на клупу која се налази непосредно испред зграде Градске управе Ваљево. Мал. АА свирао је хармонику, а мал. ББ фрулу испред прозора канцеларије туженог која се налази на око 10 метара удаљености, па је туженом та ''бука'', сметала, имајући у виду да је мал. АА непрекидно понављао једну мелодију и стих једне песме, што је туженог ГГ ометало у раду. У периоду између 12,00 и 13,00 часова тужени, који је иначе запослен у Одељењу за ... Градске управе Ваљево, пријавио је излазак ради обављања приватних послова у суду, што је евидентирано од стране непосредно надређеног. Приликом изласка из зграде, тужени је пришао мал. АА, коме се обратио речима да ће да му излупа хармонику и да ће да га пребије и ишутира уколико настави да свира испред општине, након чега се удаљио. Тужилац, мал. АА је тада престао да свира, па је заједно са сестром отишао до мајке, која је седела на оближњој клупи и рекао јој шта се догодило. Мајка је деци рекла да се не боје и да наставе да свирају, што су тужиоци и учинили. При повратку туженог, тужилац мал. АА је, када га је видео, одмах престао да свира, а тужени му је без речи пришао и ударио шамар у пределу левог образа, након чега је одмах отишао даље. Мајка није видела шта се догодило, већ је чула пљесак и потрчала за туженим, кога није успела да стигне, након чега је позвала полицију и одвела мал. АА на преглед, те су сви заједно дали изјаве у полицији. Против туженог је поднета кривична пријава за учињено дело насилничног понашања, који поступак је окончан доношењем наредбе о одлагању кривичног гоњења.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови закључили да, у смислу одредбе члана 2. и 12. Закона о дискриминацији (''Службени гласник РС'', бр. 22/2009 и 59/2021), радње туженог ГГ не представљају дискриминаторско поступање јер нису условљене личним својством тужилаца, односно њиховом националном припадношћу, већ искључиво чињеницом да је свирање мал. АА туженог ометало у обављању рада. Да је тако, јасно је из поступања туженог ГГ, који је претходно претио а потом и ударио тужиоца мал. АА, док ништа слично није предузео према тужиљи мал. ББ, која је такође дете ромске националности.

Одредбом члана 2.став 1. Закона о дискриминацији, дефинисани су изрази ''дискриминација'' и ''дискриминаторско поступање'', тако што исти означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лице или групе, као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а које се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном индентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоу прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (у даљем тексту: лична својства). Узнемиравање, понижавајуће поступање, полно и родно узнемиравање прописано је одредбом члана 12.истог Закона, тако што је забрањено узнемиравање, понижавајуће поступање и полно и родно узнемиравање, које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица, на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара застрашујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење (став 1.). Дискриминација националних мањина прописана је одредбом члана 24.став 1. Закона о дискриминацији, тако што је забрањена дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.

У конкретном случају, тужени ГГ је тужиоцу мал. АА прво претио, а потом га је и ударио, јер се он није повиновао његовом захтеву да престане да свира хармонику непосредно испод прозора његовог радног места, а не због тога што је дете ромске националности. Тужиљу, мал. ББ, тужени није ударио нити јој је претио, јер му њено свирање није сметало, а она је такође дете ромске националности. Поступање туженог ГГ није било дискриминаторско, јер није засновано на личном својству тужиоца мал. АА, већ на поступцима тог тужиоца којима је тужени ГГ ометан у раду. Такође, овде се не ради о узнемиравању које има за циљ или представља повреду достојанства тужилаца, као деца ромске националности, већ о радњама које је тужени ГГ предузео како би приморао тужиоца, мал. АА, да престане да свира.

Неосновани су наводи жалбе тужилаца о погрешној примени правила о терету доказивања прописаном одредбом члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације. Том одредбом Закона прописано је да уколико тужилац учини вероватним да је тужени извршио акт дискриминације, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза сноси тужени. У конкретном случају, тужиоци нису учинили вероватним да је тужени извршио акт дискриминације, пошто поступање туженог према тужиоцима није било засновано на њиховом личном својству, односно њиховој националној припадности, нити је тужени предузео било коју радњу према тужиљи мал. ББ, па није било потребно да тужени ГГ доказује да није дошло до повреде начела једнакости односно једнаких права и обавеза.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић