U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužilje G.M. iz N.O., čiji je punomoćnik A.H., advokat iz N.S., protiv tuženog DOO E. TT B.T., koga zastupa punomoćnik LJ.P., advokat iz B.T., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 198/15 od 06.03.2015. godine, u sednici održanoj 03.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 198/15 od 06.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 198/15 od 06.03.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužilje i preinačena presuda Osnovnog suda u Subotici P1 212/13 od 04.09.2013. godine tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništavo rešenje tuženog broj 101/2010 od 22.11.2010. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu kojim je tužilja bila raspoređena na poslove i radne zadatke ''motač-monter'', te se utvrđuje da navedeno rešenje ne proizvodi pravno dejstvo. Obavezan je tuženi da tužilju vrati na poslove i radne zadatke u skladu sa njenom stručnom spremom. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova od 87.000,00 dinara i obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 209.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim 24.06.2010. godine zaključila ugovor o radu na poslovima ''motač-monter''. U periodu od 06.10.2010. do 28.10.2010. godine tužilja nije dolazila na posao. Tužilji je od strane tuženog 25.10.2010. godine upućeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz koji je tužilja primila 27.10.2010. godine. Tužilja se pojavila u prostorijama tuženog 28.10.2010. godine kada je svojeručno napisala izjavu u kojoj je navela da je bila na bolovanju i da je zbog neobaveštenosti napravila propust - nije blagovremeno obavestila poslodavca da je otpočela bolovanje. Uz ovu izjavu priložila je i potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad koja se odnosi na period od 06.10.2010. do 01.11.2010. godine i izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad za period od 06.10.2010. do 30.10.2010. godine. Do 28.10.2010. godine tužilja nije obavestila poslodavca o bolovanju ni lično, ni putem telefona. Rešenjem tuženog otkazan je ugovor o radu i utvrđeno da joj prestaje radni odnos danom dostavljanja navedenog rešenja jer je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze – neopravdani izostanak sa posla tri dana uzastopno i više počev od 06.10.2010. godine, a svoj izostanak nije prijavila u skladu sa članom 103. stav 1. Zakona o radu, niti ga je naknadno opravdala. Ovo rešenje tužilja je primila 25.11.2010. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je zahtev tužilje neosnovan jer je tužilja neopravdano izostala sa posla u dane koji su joj stavljeni na teret.

Suprotno, drugostepeni sud je zaključio da tužilja nije prekršila odredbu člana 103. Zakona o radu, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Po članu 103. stav 1. Zakona o radu zaposleni je dužan da se najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži vreme očekivane sprečenosti za rad.

U postupku je utvrđeno da tužilja nije postupila u skladu sa citiranom odredbom člana 103. stav 1. Zakona o radu, ali da po pravilnom zaključku drugostepenog suda to ne može biti osnov za donošenje rešenja o otkazu. Naime, tužilja je 28.10.2010. godine prilikom dolaska u prostorije tuženog radi izjašnjenja na upozorenje tuženog o postojanju razloga za otkaz, tuženom dostavila potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad i izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad kojima je obuhvaćen celokupan period njenog izostanka sa posla. Zbog toga se ne može smatrati da tužilja svoj izostanak nije opravdala. Naknadno opravdanje izostanka tužilje tuženi je morao uzeti u obzir i isto prihvatiti jer je izdato od strane izabranog lekara. S obzirom da je tuženi u momentu donošenja rešenja o otkazu (22.11.2010. godine) imao saznanja da se tužilja nalazila na bolovanju, odnosno da njen izostanak s posla nije bio neopravdan, ne može se primeniti otkazni razlog zbog nepoštovanja radne discipline iz člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu. Zbog toga je pravilno preinačena prvostepena presuda, usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu i tuženi obavezan na reintegraciju tužilje.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.