У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Љубице Милутиновић, председника већа, Јасминке Станојевић и Биљане Драгојевић, чланова већа, у парници тужиље Г.М. из Н.О., чији је пуномоћник А.Х., адвокат из Н.С., против туженог ДОО Е. ТТ Б.Т., кога заступа пуномоћник Љ.П., адвокат из Б.Т., ради утврђења, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 198/15 од 06.03.2015. године, у седници одржаној 03.12.2015. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 198/15 од 06.03.2015. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 198/15 од 06.03.2015. године, ставом првим изреке, усвојена је жалба тужиље и преиначена пресуда Основног суда у Суботици П1 212/13 од 04.09.2013. године тако што је усвојен тужбени захтев тужиље и утврђено да је ништаво решење туженог број 101/2010 од 22.11.2010. године којим је тужиљи отказан уговор о раду којим је тужиља била распоређена на послове и радне задатке ''мотач-монтер'', те се утврђује да наведено решење не производи правно дејство. Обавезан је тужени да тужиљу врати на послове и радне задатке у складу са њеном стручном спремом. Ставом другим изреке, преиначена је одлука о трошковима поступка, тако што је одбијен захтев туженог за накнаду трошкова од 87.000,00 динара и обавезан тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка од 209.500,00 динара. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове жалбеног поступка од 33.000,00 динара.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужени је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са туженим 24.06.2010. године закључила уговор о раду на пословима ''мотач-монтер''. У периоду од 06.10.2010. до 28.10.2010. године тужиља није долазила на посао. Тужиљи је од стране туженог 25.10.2010. године упућено упозорење о постојању разлога за отказ који је тужиља примила 27.10.2010. године. Тужиља се појавила у просторијама туженог 28.10.2010. године када је својеручно написала изјаву у којој је навела да је била на боловању и да је због необавештености направила пропуст - није благовремено обавестила послодавца да је отпочела боловање. Уз ову изјаву приложила је и потврду о наступању привремене спречености за рад која се односи на период од 06.10.2010. до 01.11.2010. године и извештај о привременој спречености за рад за период од 06.10.2010. до 30.10.2010. године. До 28.10.2010. године тужиља није обавестила послодавца о боловању ни лично, ни путем телефона. Решењем туженог отказан је уговор о раду и утврђено да јој престаје радни однос даном достављања наведеног решења јер је својом кривицом учинила повреду радне обавезе – неоправдани изостанак са посла три дана узастопно и више почев од 06.10.2010. године, а свој изостанак није пријавила у складу са чланом 103. став 1. Закона о раду, нити га је накнадно оправдала. Ово решење тужиља је примила 25.11.2010. године.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је захтев тужиље неоснован јер је тужиља неоправдано изостала са посла у дане који су јој стављени на терет.

Супротно, другостепени суд је закључио да тужиља није прекршила одредбу члана 103. Закона о раду, због чега је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев и поништио решење туженог о отказу уговора о раду.

Становиште другостепеног суда је правилно.

По члану 103. став 1. Закона о раду запослени је дужан да се најкасније у року од три дана од дана наступања привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању о томе достави послодавцу потврду лекара која садржи време очекиване спречености за рад.

У поступку је утврђено да тужиља није поступила у складу са цитираном одредбом члана 103. став 1. Закона о раду, али да по правилном закључку другостепеног суда то не може бити основ за доношење решења о отказу. Наиме, тужиља је 28.10.2010. године приликом доласка у просторије туженог ради изјашњења на упозорење туженог о постојању разлога за отказ, туженом доставила потврду о наступању привремене спречености за рад и извештај о привременој спречености за рад којима је обухваћен целокупан период њеног изостанка са посла. Због тога се не може сматрати да тужиља свој изостанак није оправдала. Накнадно оправдање изостанка тужиље тужени је морао узети у обзир и исто прихватити јер је издато од стране изабраног лекара. С обзиром да је тужени у моменту доношења решења о отказу (22.11.2010. године) имао сазнања да се тужиља налазила на боловању, односно да њен изостанак с посла није био неоправдан, не може се применити отказни разлог због непоштовања радне дисциплине из члана 179. став 1. тачка 3. Закона о раду. Због тога је правилно преиначена првостепена пресуда, усвојен тужбени захтев и поништено решење о отказу уговора о раду и тужени обавезан на реинтеграцију тужиље.

На основу члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа судија

Љубица Милутиновић,с.р.