.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1049/2015
22.10.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler Popović, članova veća, u parnici tužioca V.P. iz M., čiji je punomoćnik V.V., advokat iz Č., protiv tuženog A. A.D. Č., čiji je punomoćnik LJ.M., advokat iz Č., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1309/2014 od 25.11.2014. godine, u sednici veća održanoj 22.10.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1309/2014 od 25.11.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 221/12 od 06.01.2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu od 16.03.2012. godine tuženog. Odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužioca vrati u radni odnos na poslove vozača autobusa na neodređeno vreme. Obavezan je tužilac da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženom iznos od 153.750,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1309/2014 od 25.11.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.
Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer drugostepena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a izreka presude je razumljiva i u pobijanoj presudi su dati razlozi o svim odlučnim činjenicama.
Prema utvrđenim činjenicama, ugovorom o radu broj 580 od 21.04.2010. godine tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na poslovima vozača autobusa, a čiji je opis radnog mesta sadržan u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 16.05.2011. godine tuženog, propisano je da je u opisu radnog mesta „vozač autobusa“ između ostalih obaveza naplate i izdavanje autobuskih i prtljažnih karata (ako nema konduktera). Kolektivnim ugovorom tuženog od 11.10.2006. godine, propisano je članom 173. da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze, a koja se između ostalog ogleda i u prevozu putnika, putničkog prtljaga ili robe bez izdavanja odnosno naplaćivanja prevoznih isprava, a što je kao razlog otkaza ugovora o radu poslodavca predviđeno i članom 67. stav 2. alineja 16 Pravilnika o radu tuženog od 17.08.2010. godine. U postupku je utvrđeno da je dana 26.12.2011. godine nakon izvršene kontrole putnika od strane ovlašćenog terenskog kontrolora u autobusu kojim je upravljao tužilac zatečeno tri putnika koji nisu imali putne karte. Tuženi je osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 16.03.2012. godine otkazao tužiocu ugovor o radu broj 580 od 21.04.2010. godine, a zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, kao i na osnovu člana 67. stav 1. alineja 3, 6, 13 i 16 Pravilnika o radu od 17.08.2010. godine i člana 17. stav 2. tačka 3. (nesavesno izvršavanje radnih dužnosti), tačke 6 (protivpravno prisvajanje novca i druge imovine preduzeća na bilo koji način, bez obzira na iznos i vrednost), tačke 12 (prevoz putnika, putničkog prtljaga ili robe bez izdavanja, odnosno naplaćivanje prevoznih sredstava) i tačke 14 (neizdavanje prevozne isprave) iz Ugovora o radu broj 580 od 21.04.2010. godine. Pre donošenja osporenog rešenja tuženi je doneo rešenje o udaljenju zaposlenog – tužioca sa rada broj 8/25 od 10.01.2012. godine zbog povrede radne obaveze i kršenja radne discipline, a u obrazloženju rešenja je navedeno da se tužilac privremeno udaljava sa rada u trajanju od najviše tri meseca zbog sumnje da je učinio povredu radne discipline.
Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, kao i zahtev da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad.
U toku postupka je utvrđeno da je tužilac učinio težu povredu radne obaveze iz člana 67. stav 1. tačka 2. Pravilnika o radu tuženog od 17.08.2010. godine i člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, jer je dana 26.12.2011.godine u autobusu kojim je upravljao kao vozač, bez prisustva konduktera primio tri putnika koja nemaju putne karte, a što je konstatovano prilikom izvršene kontrole putnika od strane ovlašćenog terenskog kontrolora. Iz navedenih razloga neosnovano u reviziji tužilac ističe da nije učinio povredu radne obaveze koja mu se stavlja na teret.
Neosnovani su i navodi tužioca u reviziji da je on kod tuženog primljen u radni odnos na poslovima vozača autobusa, a ne i na poslovima konduktera. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 16.05.2011. godine propisano je da zaposleni koji obavlja poslove radnog mesta vozača, između ostalih obaveza dužan je da vrši naplatu i izdavanja autobuskih i prtljažnih karata (ako nema konduktera) i vodi propisanu dokumentaciju o radu. Tužilac 26.12.2011. godine nije postupio u skladu sa odredbama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 16.05.2011. godine, pa su bez uticaja na zakonitost osporenog rešenja njegovi navodi da je on zasnovao radni odnos kod tuženog na poslovima vozača a ne konduktera. U autobusu kojim je on upravljao kao vozač, nije bilo konduktera, te je on imao obavezu da vrši naplatu i izdavanje autobuskih i prtljažnih karata. Iz navedenih razloga rešenje tuženog je zakonito, a tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.
Navodi u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Branislava Apostolović,s.r.
