Према утврђеним чињеницама, уговором о раду број 580 од 21.04.2010. године тужилац је засновао радни однос код туженог на пословима возача аутобуса, а чији је опис радног места садржан у Правилнику о организацији и систематизацији послова код туженог. Правилником о организацији и систематизацији послова од 16.05.2011. године туженог, прописано је да је у опису радног места „возач аутобуса“ између осталих обавеза наплате и издавање аутобуских и пртљажних карата (ако нема кондуктера). Колективним уговором туженог од 11.10.2006. године, прописано је чланом 173. да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе, а која се између осталог огледа и у превозу путника, путничког пртљага или робе без издавања односно наплаћивања превозних исправа, а што је као разлог отказа уговора о раду послодавца предвиђено и чланом 67. став 2. алинеја 16 Правилника о раду туженог од 17.08.2010. године. У поступку је утврђено да је дана 26.12.2011. године након извршене контроле путника од стране овлашћеног теренског контролора у аутобусу којим је управљао тужилац затечено три путника који нису имали путне карте. Тужени је оспореним решењем о отказу уговора о раду од 16.03.2012. године отказао тужиоцу уговор о раду број 580 од 21.04.2010. године, а због учињене повреде радне обавезе из члана 179. став 1. тачка 2. Закона о раду, као и на основу члана 67. став 1. алинеја 3, 6, 13 и 16 Правилника о раду од 17.08.2010. године и члана 17. став 2. тачка 3. (несавесно извршавање радних дужности), тачке 6 (противправно присвајање новца и друге имовине предузећа на било који начин, без обзира на износ и вредност), тачке 12 (превоз путника, путничког пртљага или робе без издавања, односно наплаћивање превозних средстава) и тачке 14 (неиздавање превозне исправе) из Уговора о раду број 580 од 21.04.2010. године. Пре доношења оспореног решења тужени је донео решење о удаљењу запосленог – тужиоца са рада број 8/25 од 10.01.2012. године због повреде радне обавезе и кршења радне дисциплине, а у образложењу решења је наведено да се тужилац привремено удаљава са рада у трајању од највише три месеца због сумње да је учинио повреду радне дисциплине.

На утврђено чињенично стање правилно је примењено материјално право када је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за поништај решења о отказу уговора о раду, као и захтев да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад.

У току поступка је утврђено да је тужилац учинио тежу повреду радне обавезе из члана 67. став 1. тачка 2. Правилника о раду туженог од 17.08.2010. године и члана 179. став 1. тачка 2. Закона о раду, јер је дана 26.12.2011.године у аутобусу којим је управљао као возач, без присуства кондуктера примио три путника која немају путне карте, а што је констатовано приликом извршене контроле путника од стране овлашћеног теренског контролора. Из наведених разлога неосновано у ревизији тужилац истиче да није учинио повреду радне обавезе која му се ставља на терет.

Неосновани су и наводи тужиоца у ревизији да је он код туженог примљен у радни однос на пословима возача аутобуса, а не и на пословима кондуктера. Правилником о организацији и систематизацији послова од 16.05.2011. године прописано је да запослени који обавља послове радног места возача, између осталих обавеза дужан је да врши наплату и издавања аутобуских и пртљажних карата (ако нема кондуктера) и води прописану документацију о раду. Тужилац 26.12.2011. године није поступио у складу са одредбама Правилника о организацији и систематизацији послова од 16.05.2011. године, па су без утицаја на законитост оспореног решења његови наводи да је он засновао радни однос код туженог на пословима возача а не кондуктера. У аутобусу којим је он управљао као возач, није било кондуктера, те је он имао обавезу да врши наплату и издавање аутобуских и пртљажних карата. Из наведених разлога решење туженог је законито, а тужени није у обавези да тужиоца врати на рад у смислу одредбе члана 191. став 1. Закона о раду.

Наводи у ревизији којима се оспорава утврђено чињенично стање, Врховни касациони суд није ценио, јер се ревизија из ових разлога не може изјавити (члан 407. став 2. ЗПП).

Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Бранислава Апостоловић,с.р.