Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 408. ZPP-a („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede parničnog postupka revizijom se određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na neodređeno vreme na poslovima priprema delova na zupčastoj presi. Spornim rešenjem tuženog od 19.09.2012. godine tužilji je otkazan ugovor o radu, na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom, a otpremnina joj je isplaćena 19.09.2012. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena došlo do smanjenja obima proizvodnje i da je prestala potreba za radom tužilje, a ne može joj se obezbediti drugi odogovarajući posao. Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji tuženog, sistematizovano je radno mesto na kome je tužilja radila, kao i radno mesto radnik u montaži releja, a za oba radna mesta propisani su isti posebni uslovi u pogledu stručne spreme. Posle prestanka radnog odnosa tužilji, tuženi je za poslove radnik u montaži releja, zaključio ugovore o radu sa više izvršilaca.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 179. tačka 9. u vezi sa članom 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05) kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja od 19.09.2012. godine i za vraćanje na rad.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Takođe, odredbama članova 153-158. ovog zakona propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih.

U konkretnom slučaju prema navodima tuženog višak su 3 zaposlena od ukupno 212, što znači da u smislu člana 153. Zakona o radu tuženi nije bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih. Međutim, za pravilnu primenu otkaznog razloga iz člana 179. tačka 9. Zakona o radu potrebno je da u svakom slučaju poslodavac dokaže da je došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem određenog posla ili da je došlo do smanjenja obima posla. U ovom slučaju tuženi to nije dokazao, jer u Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 01.09.2009. godine, postoji radno mesto priprema delova na zupčastoj presi na kome je tužilja radila, dakle, nije ukinuto. U obrazloženju spornog rešenja je navedeno da je prestala potreba za radom tužilje zbog smanjenja obima proizvodnje, međutim, tuženi to nije dokazao, a u postupku je utvrđeno da je tuženi sa nekoliko izvršilaca zaključio ugovore o radu, a sa njih četvoro (M.V., M.K., S.T. i N.S.) već 20.09.2012. godine, dakle, dan posle prestanka radnog odnosa tužilji, i to za poslove radnik u montaži releja za koje su propisani isti uslovi kao za poslove na kojima je tužilja radila. S ovim u vezi nema značaja okolnost što su ovi ugovori bili na određeno vreme, jer se njima dokazuje da je u vreme prestanka radnog odnosa tužilji postojala potreba za obavljanjem poslova koji su za nju odogovarajući, pogotovu ako se ima u vidu iskaz V.S., direktora tuženog (ročište od 07.06.2013. godine) da je tužilja obavljala i druge poslove u okviru organizacione jedinice, zavisno od potreba, a ne isključivo one za koje je imala zaključen ugovor o radu. Stoga nije obrazovan otkazni razlog iz člana 179. tačka 9. Zakona o radu, a suprotno revizijskim razlozima, pravilno je primenjeno materijalno pravo. Kako je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno kao nezakonito, tuženi je na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu pravilno obavezan da tužilju vrati na rad.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.