Против правоснажне пресуде донесене у другом степену, тужени је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о ревизији у смислу члана 408. ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14) Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде парничног поступка ревизијом се одређено не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог била у радном односу на неодређено време на пословима припрема делова на зупчастој преси. Спорним решењем туженог од 19.09.2012. године тужиљи је отказан уговор о раду, на основу члана 179. тачка 9. Закона о раду, због престанка потребе за њеним радом, а отпремнина јој је исплаћена 19.09.2012. године. У образложењу решења је наведено да је због технолошких, економских и организационих промена дошло до смањења обима производње и да је престала потреба за радом тужиље, а не може јој се обезбедити други одоговарајући посао. Правилником о унутрашњој организацији туженог, систематизовано је радно место на коме је тужиља радила, као и радно место радник у монтажи релеја, а за оба радна места прописани су исти посебни услови у погледу стручне спреме. После престанка радног односа тужиљи, тужени је за послове радник у монтажи релеја, закључио уговоре о раду са више извршилаца.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили одредбу члана 179. тачка 9. у вези са чланом 191. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05) када су усвојили тужбени захтев за поништај решења од 19.09.2012. године и за враћање на рад.

Одредбом члана 179. тачка 9. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05 и 54/09), прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла. Такође, одредбама чланова 153-158. овог закона прописан је начин утврђивања вишка запослених код послодавца када је, с обзиром на укупан број запослених и број запослених који су вишак, неопходно доношење програма решавања вишка запослених.

У конкретном случају према наводима туженог вишак су 3 запослена од укупно 212, што значи да у смислу члана 153. Закона о раду тужени није био дужан да донесе програм решавања вишка запослених. Међутим, за правилну примену отказног разлога из члана 179. тачка 9. Закона о раду потребно је да у сваком случају послодавац докаже да је дошло до технолошких, економских или организационих промена због којих је престала потреба за обављањем одређеног посла или да је дошло до смањења обима посла. У овом случају тужени то није доказао, јер у Правилнику о унутрашњој организацији и систематизацији послова од 01.09.2009. године, постоји радно место припрема делова на зупчастој преси на коме је тужиља радила, дакле, није укинуто. У образложењу спорног решења је наведено да је престала потреба за радом тужиље због смањења обима производње, међутим, тужени то није доказао, а у поступку је утврђено да је тужени са неколико извршилаца закључио уговоре о раду, а са њих четворо (М.В., М.К., С.Т. и Н.С.) већ 20.09.2012. године, дакле, дан после престанка радног односа тужиљи, и то за послове радник у монтажи релеја за које су прописани исти услови као за послове на којима је тужиља радила. С овим у вези нема значаја околност што су ови уговори били на одређено време, јер се њима доказује да је у време престанка радног односа тужиљи постојала потреба за обављањем послова који су за њу одоговарајући, поготову ако се има у виду исказ В.С., директора туженог (рочиште од 07.06.2013. године) да је тужиља обављала и друге послове у оквиру организационе јединице, зависно од потреба, а не искључиво оне за које је имала закључен уговор о раду. Стога није образован отказни разлог из члана 179. тачка 9. Закона о раду, а супротно ревизијским разлозима, правилно је примењено материјално право. Како је решење о отказу уговора о раду поништено као незаконито, тужени је на основу члана 191. став 1. Закона о раду правилно обавезан да тужиљу врати на рад.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци пресуде на основу члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.