Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1147/2022
20.09.2023. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Gucunja, advokat iz ..., protiv tuženog Državnog univerziteta u Novom Pazaru, koga po ovlašćenju državnog pravobranioca zastupa rektor, radi poništaja odredbi ugovora o radu i naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3274/20 od 14.10.2021. godine, u sednici održanoj 20.09.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3274/20 od 14.10.2021. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 110/19 od 19.09.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da su ništave odredbe člana 8. Ugovora o radu od 01.09.2014. godine i člana 14. Ugovora o radu od 14.10.2014. godine, u delu kojima je određeno da su u zaradu, odnosno platu, uračunati troškovi međugradskog prevoza, odnosno da tuženi ne snosi nikakve troškove prevoza zaposlenog. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada pojedinačne mesečne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 275.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3274/20 od 14.10.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da joj na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada isplati pojedinačne opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom četvrtim izreke, odbačena je kao neblagovremena tužba tužilje u delu kojim je tražila da se utvrdi da su ništave odredbe člana 8. Ugovora o radu od 01.09.2014. godine i člana 14. Ugovora o radu od 14.10.2014. godine, kojima je određeno da su u zaradu odnosno platu uračunati troškovi međugradskog prevoza, odnosno da tuženi ne snosi nikakve troškove prevoza zaposlenog.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme, najpre po osnovu ugovora o radu od 01.09.2014. godine na period od dva meseca, na radnom mestu saradnika u ..., a zatim po ugovoru o radu od 14.10.2014. godine, na period od tri godine, na radnom mestu asistenta sa doktoratom za užu naučnu oblast ... . Tužilji je radni odnos prestao dana 13.09.2017. godine po osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa od 08.09.2017. godine. Tokom trajanja radnog odnosa, tužilja je prebivalište imala u ..., a radno mesto joj je bilo na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru. Odredbama člana 8. Ugovora o radu od 01.09.2014. godine i člana 14. Ugovora o radu od 14.10.2014. godine, bilo je ugovoreno da su u zaradu, odnosno platu, uračunati troškovi međugradskog prevoza i smeštaja, odnosno da tuženi ne snosi nikakve troškove smeštaja i prevoza zaposlenog. Odlukom o načinu i visini naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada od 20.02.2012. godine, predviđeno je da pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada ostvaruje svaki zaposleni čije je mesto boravka, odnosno adresa stanovanja na teritoriji Grada Novog Pazara, u visini cene prevozne karte u gradskom i prigradskom javnom saobraćaju, a na osnovu važećeg cenovnika prevoznika u javnom saobraćaju čije se usluge koriste i broja radnih dana. Odredbom člana 26. Pravilnika o radu od 07.06.2012. godine (važeći u spornom periodu), bilo je predviđeno da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju u skladu sa odlukom Saveta od 20.02.2012. godine. Nakon toga, tuženi je doneo odluke o uvećanju zarada zaposlenih na univerzitetu 08.09.2013. godine, 17.12.2014. godine, 02.12.2015. godine i 28.12.2016. godine, kojima je bila utvrđena mogućnost uvećanja zarada zaposlenih do 20% mesečno, između ostalog i na ime troškova prevoza nastavnog osoblja do Novog Pazara, imajući u vidu da većina nastavnog osoblja tuženog putuje do Novog Pazara. Tužilja je tužbenim zahtevom tražila da se utvrdi ništavost navedenih odredaba člana 8. i 14. navedenih ugovora o radu, kao i da joj tuženi na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada isplati opredeljene iznose čija visina je utvrđena nalazom i mišljenjem sudskog veštaka.

Prvostepeni sud je utvrđujući činjenice na kojima tužilja zasniva svoj tužbeni zahtev našao da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, utvrdio ništavost navedenih odredaba ugovora o radu i obavezao tuženog da tužilji isplati navedene troškove.

Međutim, apelacioni sud je, nakon otvaranja glavne rasprave, ukinuo prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, smatrajući da je tužena ove troškove tužilji isplatila u skladu sa odlukama saveta univerziteta, a da tužilja nije dokazala suprotno. Istovremeno sud je odbacio tužbu kao neblagovremenu, u delu tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti odredaba člana 8. Ugovora o radu od 01.09.2014. godine i člana 14. Ugovora o radu od 14.10.2014. godine, u delovima prema kojima su u zaradu, odnosno platu, uračunati troškovi međugradskog prevoza, jer je istekao rok od 60 dana propisan članom 195. Zakona o radu. Prema stanovištu drugostepenog suda, protekom navedenog roka tužilja izgubila pravo na sudsku zaštitu.