Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 1147/2022
20.09.2023. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Драгане Маринковић, председника већа, Марине Милановић и Зорице Булајић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Милан Гуцуња, адвокат из ..., против туженог Државног универзитета у Новом Пазару, кога по овлашћењу државног правобраниоца заступа ректор, ради поништаја одредби уговора о раду и накнаде трошкова за долазак на рад и одлазак са рада, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 3274/20 од 14.10.2021. године, у седници одржаној 20.09.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 3274/20 од 14.10.2021. године у ставу другом, трећем и четвртом изреке и предмет враћа истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Пазару П1 110/19 од 19.09.2019. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље и утврђено да су ништаве одредбе члана 8. Уговора о раду од 01.09.2014. године и члана 14. Уговора о раду од 14.10.2014. године, у делу којима је одређено да су у зараду, односно плату, урачунати трошкови међуградског превоза, односно да тужени не сноси никакве трошкове превоза запосленог. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиљи исплати на име накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада појединачне месечне опредељене износе са законском затезном каматом од доспелости до исплате. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 275.700,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до коначне исплате.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 3274/20 од 14.10.2021. године, ставом првим изреке, укинута је првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље у делу којим је тражено да се обавеже тужени да јој на име накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада исплати појединачне опредељене месечне износе са законском затезном каматом од доспелости до исплате. Ставом трећим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка. Ставом четвртим изреке, одбачена је као неблаговремена тужба тужиље у делу којим је тражила да се утврди да су ништаве одредбе члана 8. Уговора о раду од 01.09.2014. године и члана 14. Уговора о раду од 14.10.2014. године, којима је одређено да су у зараду односно плату урачунати трошкови међуградског превоза, односно да тужени не сноси никакве трошкове превоза запосленог.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, на основу члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 3. Закона о парничном поступку (,,Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на одређено време, најпре по основу уговора о раду од 01.09.2014. године на период од два месеца, на радном месту сарадника у ..., а затим по уговору о раду од 14.10.2014. године, на период од три године, на радном месту асистента са докторатом за ужу научну област ... . Тужиљи је радни однос престао дана 13.09.2017. године по основу споразума о престанку радног односа од 08.09.2017. године. Током трајања радног односа, тужиља је пребивалиште имала у ..., а радно место јој је било на Државном универзитету у Новом Пазару. Одредбама члана 8. Уговора о раду од 01.09.2014. године и члана 14. Уговора о раду од 14.10.2014. године, било је уговорено да су у зараду, односно плату, урачунати трошкови међуградског превоза и смештаја, односно да тужени не сноси никакве трошкове смештаја и превоза запосленог. Одлуком о начину и висини накнаде трошкова превоза за долазак и одлазак са рада од 20.02.2012. године, предвиђено је да право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада остварује сваки запослени чије је место боравка, односно адреса становања на територији Града Новог Пазара, у висини цене превозне карте у градском и приградском јавном саобраћају, а на основу важећег ценовника превозника у јавном саобраћају чије се услуге користе и броја радних дана. Одредбом члана 26. Правилника о раду од 07.06.2012. године (важећи у спорном периоду), било је предвиђено да запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају у складу са одлуком Савета од 20.02.2012. године. Након тога, тужени је донео одлуке о увећању зарада запослених на универзитету 08.09.2013. године, 17.12.2014. године, 02.12.2015. године и 28.12.2016. године, којима је била утврђена могућност увећања зарада запослених до 20% месечно, између осталог и на име трошкова превоза наставног особља до Новог Пазара, имајући у виду да већина наставног особља туженог путује до Новог Пазара. Тужиља је тужбеним захтевом тражила да се утврди ништавост наведених одредаба члана 8. и 14. наведених уговора о раду, као и да јој тужени на име накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада исплати опредељене износе чија висина је утврђена налазом и мишљењем судског вештака.

Првостепени суд је утврђујући чињенице на којима тужиља заснива свој тужбени захтев нашао да је тужбени захтев тужиље основан, утврдио ништавост наведених одредаба уговора о раду и обавезао туженог да тужиљи исплати наведене трошкове.

Међутим, апелациони суд је, након отварања главне расправе, укинуо првостепену одлуку и одбио тужбени захтев тужиље за накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, сматрајући да је тужена ове трошкове тужиљи исплатила у складу са одлукама савета универзитета, а да тужиља није доказала супротно. Истовремено суд је одбацио тужбу као неблаговремену, у делу тужбеног захтева за утврђење ништавости одредаба члана 8. Уговора о раду од 01.09.2014. године и члана 14. Уговора о раду од 14.10.2014. године, у деловима према којима су у зараду, односно плату, урачунати трошкови међуградског превоза, јер је истекао рок од 60 дана прописан чланом 195. Закона о раду. Према становишту другостепеног суда, протеком наведеног рока тужиља изгубила право на судску заштиту.