Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2051/21 od 21.09.2021. godine, stavovima prvim, drugim i trećim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose za 15 dan u mesecu (stav prvi izreke), kao i rešenje o troškovima postupka tako što je tužena obavezana da isplati tužiocu još 4.500,00 dinara (pored dosuđenih 46.300,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate (stav drugi izreke), dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i potvrđena prvostepena presuda (stav treći izreke). Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka, a stavom petim izreke, obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove drugostepenog postupka od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog izuzetno dozvoljena, s obzirom na to da je u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneto više presuda kojima je odbijen istovrsni tužbeni zahtev, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23).

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, o kojoj Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog od 01.09.2015. godine, kada je s njim zaključio aneks ugovora o radu. Tuženi je nastao izdvajanjem iz „Železnica Srbije“ a.d, na osnovu statusne promene izdvajanje uz osnivanje, odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine, a od „Železnica Srbije“ a.d. preuzeo je prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstava za rad, dokumentaciju, predmete koji su u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene, koji pod istim uslovima nastavljaju radni odnos. Tuženi je naknadu za troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. do 30.04.2018. godine isplatio tužiocu u skladu sa svojim Kolektivnim ugovorom od 30.04.2018. godine. Tužilac je, smatrajući da se taj Kolektivni ugovor ne može primenjivati retroaktivno za mart i april mesec 2018. godine, postavio tužbeni zahtev u skladu sa drugom varijantom nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke, urađenom prema parametrima iz člana 171. Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik RS“, br. 37/95, 20/01) i Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 34/94, 22/97, 21/98) izmenjenog 2000. godine (prema kome su troškovi za ishranu u toku rada iznosili 25% prosečne mesečne neto zarade, a regres je odgovarao prosečnoj mesečnoj neto zaradi u januaru mesecu).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i tužiocu dosudili traženu razliku predmetnih naknada. Po stanovištu sudova, tužiocu pripada iznos traženih naknada prema drugoj varijanti nalaza i mišljenja veštaka, jer je pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora zakonsko pravo tužioca iz čl. 104. stav 1. i 3. i 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, koje nije bilo konkretizovano opštim aktom - Kolektivnim ugovorom za JP „Železnice Srbije“ od 2015. godine važećim u spornom periodu, a odredbe Kolektivnog ugovora tuženog od 30.04.2018. godine se ne mogu primeniti retroaktivno s obzirom na zabranu povratnog dejstva pravnih akata iz člana 197. Ustava Republike Srbije.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno, a osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za ishranu u toku rada ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6). Visina troškova iz tačke 5. stava 1. ovog člana mora biti izražena u novcu (stav drugi). Kolektivnim ugovorom tuženog od 25.05.2018. godine („Službeni glasnik Železnica Srbije“ broj 25. od 24.05.2018. godine“) određene su visine naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u nominalnim novčanim iznosima (čl. 94. i 95). Odredbe tog kolektivnog ugovora koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih primenjuju se, kako je propisano njegovim članom 153. počev od isplate zarade za mart 2018. godine.

Pošto je tužiocu isplaćena naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za mart i april mesec 2018. godine u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog od 2018. godine, čija nijedna odredba nije proglašena neustavnom ili nezakonitom, odredbe tog kolektivnog ugovora primenjuju se kada se odlučuje o zahtevima za isplatu razlike između predmetnih naknada obračunatih po kriterijumima iz kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ iz 1995. godine sa aneksom iz 2000. godine i onih isplaćenih po kolektivnom ugovoru tuženog od 2018. godine. Ovlašćenje suda u radnom sporu da ne primeni kolektivni ugovor u slučajevima iz čl. 8. do 10. Zakona o radu, kada se opštim aktima (kolektivni ugovor i pravilnik o radu) zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, odnosno opštim kolektivnim ugovorom, ne može biti primenjeno u konkretnom slučaju, jer se konkretni iznosi predmetnih naknada ne propisuju ni zakonom ni opštim kolektivnim ugovorom.

Odluka o troškovima celog postupka iz trećeg stava izreke doneta je s obzirom na uspeh tuženog u sporu, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. ZPP, a njihova visina je odmerena primenom Taksene i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Shodno uspehu tuženog u sporu i zahtevu koji je stavio, tuženom su dosuđeni troškovi od 37.100,00 dinara, od čega 18.000,00 dinara za sastav revizije i na ime sudske takse: po 2.900,00 dinara na žalbu i odluku po žalbi, 5.800, dinara na reviziju i 7.500,00 dinara na odluku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić