Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2051/21 од 21.09.2021. године, ставовима првим, другим и трећим изреке, делимично је преиначена првостепена пресуда, тако што је одбијен захтев за исплату законске затезне камате на досуђене износе за 15 дан у месецу (став први изреке), као и решење о трошковима поступка тако што је тужена обавезана да исплати тужиоцу још 4.500,00 динара (поред досуђених 46.300,00 динара) са законском затезном каматом од извршности до исплате (став други изреке), док је у преосталом делу жалба туженог одбијена и потврђена првостепена пресуда (став трећи изреке). Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка, а ставом петим изреке, обавезан тужени да накнади тужиоцу трошкове другостепеног поступка од 18.000,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку (посебна ревизија).

Тужилац је дао одговор на ревизију.

Врховни суд је оценио да је ревизија туженог изузетно дозвољена, с обзиром на то да је у сличној чињеничној и правној ситуацији донето више пресуда којима је одбијен истоврсни тужбени захтев, због чега је одлучио као у првом ставу изреке, на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23).

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија туженог основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, о којој Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу код туженог од 01.09.2015. године, када је с њим закључио анекс уговора о раду. Тужени је настао издвајањем из „Железница Србије“ а.д, на основу статусне промене издвајање уз оснивање, одлуком Владе РС од 02.07.2015. године, а од „Железница Србије“ а.д. преузео је права, обавезе, опрему, постројења и друга средстава за рад, документацију, предмете који су у функцији обављања делатности, као и запослене, који под истим условима настављају радни однос. Тужени је накнаду за трошкове исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора за период од 01.03.2018. до 30.04.2018. године исплатио тужиоцу у складу са својим Колективним уговором од 30.04.2018. године. Тужилац је, сматрајући да се тај Колективни уговор не може примењивати ретроактивно за март и април месец 2018. године, поставио тужбени захтев у складу са другом варијантом налаза и мишљења вештака финансијске струке, урађеном према параметрима из члана 171. Колективног уговора за ЈЖТП „Београд“ („Службени гласник РС“, бр. 37/95, 20/01) и Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, бр. 34/94, 22/97, 21/98) измењеног 2000. године (према коме су трошкови за исхрану у току рада износили 25% просечне месечне нето зараде, а регрес је одговарао просечној месечној нето заради у јануару месецу).

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев и тужиоцу досудили тражену разлику предметних накнада. По становишту судова, тужиоцу припада износ тражених накнада према другој варијанти налаза и мишљења вештака, јер је право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора законско право тужиоца из чл. 104. став 1. и 3. и 118. став 1. тач. 5. и 6. Закона о раду, које није било конкретизовано општим актом - Колективним уговором за ЈП „Железнице Србије“ од 2015. године важећим у спорном периоду, а одредбе Колективног уговора туженог од 30.04.2018. године се не могу применити ретроактивно с обзиром на забрану повратног дејства правних аката из члана 197. Устава Републике Србије.

Изложено правно становиште нижестепених судова није правилно, а основано се ревизијом туженог указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 118. став 1. Закона о раду прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то за исхрану у току рада ако послодавац то право није обезбедио на други начин (тачка 5) и за регрес за коришћење годишњег одмора (тачка 6). Висина трошкова из тачке 5. става 1. овог члана мора бити изражена у новцу (став други). Колективним уговором туженог од 25.05.2018. године („Службени гласник Железница Србије“ број 25. од 24.05.2018. године“) одређене су висине накнада за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у номиналним новчаним износима (чл. 94. и 95). Одредбе тог колективног уговора које се односе на обрачун и исплату зарада, накнада зарада и других примања запослених примењују се, како је прописано његовим чланом 153. почев од исплате зараде за март 2018. године.

Пошто је тужиоцу исплаћена накнада трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за март и април месец 2018. године у складу са Колективним уговором туженог од 2018. године, чија ниједна одредба није проглашена неуставном или незаконитом, одредбе тог колективног уговора примењују се када се одлучује о захтевима за исплату разлике између предметних накнада обрачунатих по критеријумима из колективног уговора за ЈЖТП „Београд“ из 1995. године са анексом из 2000. године и оних исплаћених по колективном уговору туженог од 2018. године. Овлашћење суда у радном спору да не примени колективни уговор у случајевима из чл. 8. до 10. Закона о раду, када се општим актима (колективни уговор и правилник о раду) запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, односно општим колективним уговором, не може бити примењено у конкретном случају, јер се конкретни износи предметних накнада не прописују ни законом ни општим колективним уговором.

Одлука о трошковима целог поступка из трећег става изреке донета је с обзиром на успех туженог у спору, на основу члана 165. став 2. у вези са чл. 153. став 1. и 154. ЗПП, а њихова висина је одмерена применом Таксене и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката. Сходно успеху туженог у спору и захтеву који је ставио, туженом су досуђени трошкови од 37.100,00 динара, од чега 18.000,00 динара за састав ревизије и на име судске таксе: по 2.900,00 динара на жалбу и одлуку по жалби, 5.800, динара на ревизију и 7.500,00 динара на одлуку по ревизији.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић