O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 559/19 od 08.07.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada u periodu od 01.11.2016. godine do 01.11.2019. godine isplati ukupno 65.042,38 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od dospelosti pa do isplate, bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan prejudicijelni protivtužbeni zahtev kojim je tuženi-protivtužilac tražio da se utvrdi da tužilac-protivtuženi (kao zaposleni kod korisnika javnih sredstava) nema pravo na naplatu-isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na tritoriji Republike Srbije od 18.03.2015. godine i Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalna preduzeća grada Pančeva od 25.06.2015. godine za vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 116/2014), kao i da se tužilac- protivtuženi obaveže da tuženom-protivtužiocu naknadi sve parnične troškove sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do konačne isplate. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka od 95.900,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do dana isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4698/21 od 16.11.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je po tužbi za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i po protivtužbi radi utvrđenja.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženim u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (u delu odluke kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu), pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... i 18/20), pa je našao da je revizija osnovana u delu odluke kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. U utuženom periodu tuženi je tužiocu obračunavao i isplaćivao naknadu troškova za ishranu u toku rada u nižem iznosu od iznosa koji je predviđen odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalna preduzeća Grada Pančeva („Službeni glasnik RS“ broj 59/2015, koji je stupio na snagu 03.07.2015. godine) i Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 27/15 ... i 94/19). Visina potraživanja na ime naknade za ishranu u toku rada utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba članova 4, 8. stav 2, 9. stav 2, 118, 256. i 257. Zakona o radu, člana 9. stav 1. i 2. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, odredbe člana 65. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i člana 84. Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalno preduzeće grada Pančeva ocenio da tužilac osnovano potražuje manje isplaćenu naknadu troškova za ishranu u toku rada u skladu sa posebnim kolektivnim ugovorima, te da se pravila iz člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarade i drugih primanja kod korisnika javnih sredstava ne odnose na naknadu za ishranu u toku rada, zbog čega je usvojio tužben zahtev.

Po oceni drugostepenog suda, iako se troškovi za ishranu u toku rada smatraju zaradom u širem smislu tog pojma određenog članom 105. stav 3. Zakona o radu (jer se na ova primanja plaćaju porezi i doprinosi koji terete zaradu) i članom 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, ova naknada ima karakter naknade za povećane troškove koje zaposleni ima dok radi, a ne karakter naknade za obavljeni rad iz članova 106. i 107. Zakona o radu, zbog čega se ne mogu primeniti pravila iz člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarade.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Odredbom člana 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14 – stupio na snagu 28.10.2014. godine) propisano je da se ovim zakonom privremeno uređuje osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade, za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika javnih sredstava, s ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plate i zarada u javnom sektoru. Članom 3. stav 1. istog zakona propisano je da se u ovom zakonu platom smatra zarada zaposlenog kod korisnika javnih sredstava utvrđena u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, odnosno plate izabranog, imenovanog i postavljenog lica i zaposlenog kod korisnika javnih sredstava utvrđena u skladu sa zakonima koji uređuju plate u državnim organima, organima lokalne vlasti, organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja i javnim službama. U članu 4. istog zakona, propisano je da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta (osim pojedinačnog akta kojim se plata povećava po osnovu napredovanja) kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi, na osnovu kojih se povećava iznos plata i drugog stalnog primanja kod subjekata iz člana 2. ovog zakona, donet za vreme primene ovog zakona.

Pod zaradom smatraju se primanja iz radnog odnosa kao što je, između ostalog, i naknada za ishranu u toku rada, što proizlazi iz odredbe člana 105. Zakona o radu, a pojam zarade u skladu sa Zakonom o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, podrazumeva zaradu utvrđenu u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose. Drugačijim tumačenjem pojma zarade ne bi bio ispunjen cilj Zakona o privremenom uređivanju osnovnice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (član 1), jer bi to značilo selektivnu primenu zakona, imajući u vidu da koeficijent za obračun plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na koje se kao i na zaposlene kod tuženog primenjuje Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je tuženi korisnik budžetskih sredstava, to se na tuženog, osim pomenutog zakona, primenjuje i Zakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu, pa obaveze koje preuzima moraju odgovarati aproprijaciji koja mu je odobrena za tu namenu u odgovarajućoj budžetskoj godini (član 54. Zakona o budžetskom sistemu). S obzirom da su pravila iz Zakona o privremenom uređivanju osnovnice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, Zakona o budžetu i Zakona o budžetskom sistemu imperativne prirode koja se moraju bezuslovno poštovati, bez prava da se u njima bilo šta menja, kod budžetskog finansiranja plata kod tuženog nije moguće primeniti korektivno pravilo iz člana 8. stav 2. Zakona o radu, jer je upravo zakonom određen način utvrđivanja osnovice za plate. Zbog toga, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, odredbe Posebnog kolektivnog ugovora, donete nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, ništave su i kao takve ne mogu da proizvode pravno dejstvo (PKU ne može biti suprotan zakonu na osnovu člana 103. ZOO u vezi člana 240. Zakona o radu), zbog čega su nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev tužioca odbijen.

Na osnovu izloženog člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je delimično uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi parničnog postupka, koji obuhvataju troškove na ime: sastava odgovora na tužbu i jednog obrazloženog podneska od strane advokata po 6.000,00 dinara, zastupanja na tri održana ročišta po 7.500,00 dinara i jednom održanom ročištu 10.500,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, dok trošak na ime sastava žalbe i revizije od strane advokata, kao i trošak sudskih taksi nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP. Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tuženi zahtev, povodom revizije tuženog, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Ceneći ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije tuženog (u delu kojim je odlučeno o protivtužbenom zahtevu) na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu stava 1. istog člana, s obzirom da ne postoji potreba razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili novog tumačenja prava. Pored toga, tuženi nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude kojima je u identičnoj ili sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija odluka, što bi bilo od uticaja na odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse. Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužba u ovoj parnici podneta je 04.11.2019. godine radi isplate 99.972,00 dinara. Prejudicijelna protivtužba tuženog podneta je 12.10.2020. godine radi utvrđenja da tužilac-protivtuženi nema pravo na naplatu-isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na tritoriji Republike Srbije od 18.03.2015. godine i Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno komunalna preduzeća grada Pančeva od 25.06.2015. godine za vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 116/2014). U konkretnom slučaju, protivtužbeni zahtev za utvrđenje je formulisan tako da sa tužbenim zahtevom za činidbu – isplatu novčanih iznosa čini neodvojivu celinu, imajući u vidu da tužilac traži isplatu naknade troškova za ishranu, a da se protivtužbom tuženog traži da se utvrdi da tužilac nema pravo na isplatu navedene naknade i naknade za regres. Kako se tužba (protivtužba) za utvrđenje na osnovu člana 194. stav 2. ZPP može podneti ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa, a u ovom postupku to nije slučaj jer su potraživanja dospela, to ovaj sud nalazi da nema uslova za prihvatanje posebene revizije u odnosu na protivtužbeni zahtev.

Članom 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, a kako je reč o prejudicijelnoj protivtužbi, vrednost predmeta spora se procenjuje prema vrednosti za koju stranka koja izjavljuje reviziju nije uspela. Vrednost predmeta spora po tužbi je 65.042,38 dinara, a po protivtužbi je označena vrednost predmeta spora 1.000,00 dinara, pa kako pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da je revizija tuženog nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu petom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić