Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 303/2015 od 12.03.2015. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana u delu u kom je odlučeno o diskriminaciji, a nedozvoljena u pogledu zlostavljanja na radu.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Zaposlen je kod Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala V. od 01.06.2002. godine na poslovima šefa Odseka V.. Rešenjem tuženog od 09.10.2003. godine raspoređen je na radno mesto za programe zapošljavanja u službi P., Odsek za posredovanje pri zapošljavanju V. od 15.10.2003. godine. Rešenjem od 12.09.2005. godine raspoređen je na poslove programa zapošljavanja u Službi V., Filijala P. od 01.12.2004. godine s tim što će pored navedenih poslova obavljati i druge poslove koje mu odredi neposredni rukovodilac, koji su u skladu sa njegovom stručnom spremom. Poslove šefa odseka preuzeo je L.N.. Ugovorom o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 03.03.2008. godine tužilac je raspoređen na poslove programa zapošljavanja u Filijali P., Služba V., a ugovor je aneksiran 06.02.2009. godine, pa je raspoređen na poslove zamenika direktora Filijale V. od 15.02.2009. godine. Aneksom od 20.04.2010. godine, tužilac je raspoređen na poslove rukovodioca grupe za ostvarivanje prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti u Filijali V., Grupa za ostvarivanje prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti od 01.05.2010. godine i na tim poslovima je i danas raspoređen. Tužbu protiv tuženog i direktora tuženog podneo je zbog diskriminacije i zlostavljanja na radu navodeći da ponašanje bliže opisano u izreci prvostepene presude predstavlja diskriminaciju i mobing tužioca. U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je da: je opis poslova radnog mesta utvrđen Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji tuženog; da su svi zaposleni a ne samo tužilac obavljali određene ad hoc poslove koji nisu obuhvaćeni Pravilnikom, kao i poslove obuke za aktivno traženje posla i preduzetništvo; zaposleni koji su u filijali obavljali poslove zastupanja pred sudom trebalo je da dobiju uvećan koeficijent ali nisu. Direktor filijale uputio je tužioca da to pitanje pravno reguliše, ali tužilac nije podnosio zahtev za isplatu naknade za zastupanja; tužilac je 08.04.2013. godine imenovan za predstavnika reprezentativnog sindikata ''nezavisnost''; tužena filijala Nacionalna služba u V. pored stare zgrade raspolaže i novom zgradom u kojoj je napravljen raspored prostorija i 20.11.2012. godine dostavljen na mail svim zaposlenim radi prelaska u novu zgradu; zbog preseljenja u novu zgradu svi zaposleni u filijali su bili isključeni sa informacione i telefonske mreže; tužilac je najpre odbijao da se iseli u novu zgradu, a nije prihvatio ni prostorije koje su mu ponuđene u staroj zgradi. Zbog toga je dobio opomenu od tuženog da narušava proces rada u filijali i nalog da napusti kancelariju; zbog ovakvog ponašanja bio je dan duže isključen sa informacione i telefonske mreže u odnosu na ostale zaposlene; podnosio je internu reklamaciju na rad direktora; po ovom zahtevu direktor, ovde tuženog A.V. je u izjašnjenju okarakterisao tužioca kao kolekcionara funkcija, naveo da je prema tužiocu bio tolerantan i da ga je unapređivao ali da tužilac za uzvrat sve vulgarizuje, potcenjuje i izvrgava ruglu i ima za cilj da ''kinji'' ljude; tužilac nije podnosio zahtev za ''spajanje'' neiskorišćenih dana godišnjeg odmora sa neradnim danima; tužilac je podnosio disciplinske prijave protiv zaposlenih od kojih je samo jedna procesuirana; od zaposlene K.P. je zahtevao da mu posvećuje pažnju i vreme u meri koju on smatra potrebnom, a koja nije u vezi sa neposrednim radnim zadacima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da prema tužiocu nije izvršena diskriminacija. Zabrana diskriminacije na radu propisana je Zakonom o radu u čl. 19. i 20, a pojam diskriminacije bliže opisan u članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije. Osnovna karakteristika kod utvrđivanja da li je ili nije izvršena diskriminacija prema određenom licu jeste postojanje neopravdanog pravljenja razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, s obzirom na lično svojstvo tužioca. U ovom slučaju, utvrđeno je da između tužioca i drugih lica nije pravljena nikakva razlika. Poslove koje je obavljao tužilac (ad hoc poslovi, obavljanje poslova obuke...) obavljali su i drugi zaposleni. Okolnost što nije dobio naknadu za zastupanje filijale i što nije ''spojio'' dane godišnjeg odmora i neradne dane ne može se smatrati diskriminacijom. Naime, da bi diskriminacija postojala u ovom slučaju bilo bi potrebno da je tužilac takav zahtev podnosio ali da je jedino njemu, od svih zaposlenih, takav zahtev bio odbijen. Međutim, u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je da tužilac nije podnosio zahteve ni za isplatu naknade za zastupanje filijale ni za spajanje korišćenja godišnjeg odmora i neradnih dana. Pismeno uvredljive sadržine koje je dato u internom postupku izjašnjenja i ponašanje osobe koja sa kolegama sa posla ne prelazi granicu poslovnog odnosa, ne predstavlja diskriminaciju u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

Na osnovu člana 414. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U delu odluke kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu koji se odnosi na zlostavljanje tužioca, revizija nije dozvoljena.

Spor zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom jeste radni spor (član 29. stav 3. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu). Zbog toga se na njega primenjuju odredbe o dozvoljenosti revizije iz člana 441. ZPP jer Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila o dozvoljenosti revizije.

Prema članu 441. ZPP revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Po članu 23. stav 3. istog zakona, revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Pošto je u ovom slučaju predmet tužbenog zahteva utvrđenje zlostavljanja i novčano potraživanje sa vrednošću ispod propisanog zakonskog limita revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.