Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 303/2015 од 12.03.2015. године одбијена је жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужилац је изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована у делу у ком је одлучено о дискриминацији, а недозвољена у погледу злостављања на раду.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је дипломирани правник са положеним правосудним испитом. Запослен је код Националне службе за запошљавање, Филијала В. од 01.06.2002. године на пословима шефа Одсека В.. Решењем туженог од 09.10.2003. године распоређен је на радно место за програме запошљавања у служби П., Одсек за посредовање при запошљавању В. од 15.10.2003. године. Решењем од 12.09.2005. године распоређен је на послове програма запошљавања у Служби В., Филијала П. од 01.12.2004. године с тим што ће поред наведених послова обављати и друге послове које му одреди непосредни руководилац, који су у складу са његовом стручном спремом. Послове шефа одсека преузео је Л.Н.. Уговором о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности од 03.03.2008. године тужилац је распоређен на послове програма запошљавања у Филијали П., Служба В., а уговор је анексиран 06.02.2009. године, па је распоређен на послове заменика директора Филијале В. од 15.02.2009. године. Анексом од 20.04.2010. године, тужилац је распоређен на послове руководиоца групе за остваривање права из осигурања за случај незапослености у Филијали В., Група за остваривање права из осигурања за случај незапослености од 01.05.2010. године и на тим пословима је и данас распоређен. Тужбу против туженог и директора туженог поднео је због дискриминације и злостављања на раду наводећи да понашање ближе описано у изреци првостепене пресуде представља дискриминацију и мобинг тужиоца. У поступку пред нижестепеним судовима утврђено је да: је опис послова радног места утврђен Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији туженог; да су сви запослени а не само тужилац обављали одређене ad hoc послове који нису обухваћени Правилником, као и послове обуке за активно тражење посла и предузетништво; запослени који су у филијали обављали послове заступања пред судом требало је да добију увећан коефицијент али нису. Директор филијале упутио је тужиоца да то питање правно регулише, али тужилац није подносио захтев за исплату накнаде за заступања; тужилац је 08.04.2013. године именован за представника репрезентативног синдиката ''независност''; тужена филијала Национална служба у В. поред старе зграде располаже и новом зградом у којој је направљен распоред просторија и 20.11.2012. године достављен на маил свим запосленим ради преласка у нову зграду; због пресељења у нову зграду сви запослени у филијали су били искључени са информационе и телефонске мреже; тужилац је најпре одбијао да се исели у нову зграду, а није прихватио ни просторије које су му понуђене у старој згради. Због тога је добио опомену од туженог да нарушава процес рада у филијали и налог да напусти канцеларију; због оваквог понашања био је дан дуже искључен са информационе и телефонске мреже у односу на остале запослене; подносио је интерну рекламацију на рад директора; по овом захтеву директор, овде туженог А.В. је у изјашњењу окарактерисао тужиоца као колекционара функција, навео да је према тужиоцу био толерантан и да га је унапређивао али да тужилац за узврат све вулгаризује, потцењује и извргава руглу и има за циљ да ''кињи'' људе; тужилац није подносио захтев за ''спајање'' неискоришћених дана годишњег одмора са нерадним данима; тужилац је подносио дисциплинске пријаве против запослених од којих је само једна процесуирана; од запослене К.П. је захтевао да му посвећује пажњу и време у мери коју он сматра потребном, а која није у вези са непосредним радним задацима.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је становиште нижестепених судова да према тужиоцу није извршена дискриминација. Забрана дискриминације на раду прописана је Законом о раду у чл. 19. и 20, а појам дискриминације ближе описан у члану 2. Закона о забрани дискриминације. Основна карактеристика код утврђивања да ли је или није извршена дискриминација према одређеном лицу јесте постојање неоправданог прављења разлике између лица које тврди да је дискриминисано и других лица у истој или упоредивој ситуацији, с обзиром на лично својство тужиоца. У овом случају, утврђено је да између тужиоца и других лица није прављена никаква разлика. Послове које је обављао тужилац (ad hoc послови, обављање послова обуке...) обављали су и други запослени. Околност што није добио накнаду за заступање филијале и што није ''спојио'' дане годишњег одмора и нерадне дане не може се сматрати дискриминацијом. Наиме, да би дискриминација постојала у овом случају било би потребно да је тужилац такав захтев подносио али да је једино њему, од свих запослених, такав захтев био одбијен. Међутим, у поступку пред нижестепеним судовима утврђено је да тужилац није подносио захтеве ни за исплату накнаде за заступање филијале ни за спајање коришћења годишњег одмора и нерадних дана. Писмено увредљиве садржине које је дато у интерном поступку изјашњења и понашање особе која са колегама са посла не прелази границу пословног односа, не представља дискриминацију у смислу члана 2. Закона о забрани дискриминације.

На основу члана 414. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

У делу одлуке којом је одлучено о тужбеном захтеву који се односи на злостављање тужиоца, ревизија није дозвољена.

Спор због злостављања на раду или у вези са радом јесте радни спор (члан 29. став 3. Законa о спречавању злостављања на раду). Због тога се на њега примењују одредбе о дозвољености ревизије из члана 441. ЗПП јер Законом о спречавању злостављања на раду нису предвиђена посебна правила о дозвољености ревизије.

Према члану 441. ЗПП ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.

По члану 23. став 3. истог закона, ревизија је дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона.

Пошто је у овом случају предмет тужбеног захтева утврђење злостављања и новчано потраживање са вредношћу испод прописаног законског лимита ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа судија

Љубица Милутиновић,с.р.