Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima ..., po osnovu ugovoru o radu od 28.02.2017. godine. Tužiocu je prestao radni odnos po osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa od 04.09.2017. godine, koji sporazum je dostavljen tužiocu od strane tuženog uz odgovor na tužbu od 09.01.2018. godine. Početkom septembra 2017. godine tužiocu je saopšteno da ne dolazi na posao, zbog čega je zaštitu svojih prava zatražio kod nadležne inspekcije rada, koja je rešenjem od 29.09.2017. godine odbacila zahtev, jer je uvidom u podneti zahtev i nakon izvršenog inspekcijskog nadzora kod poslodavca inspektor rada utvrdio da podnosilac zahteva nema status zaposlenog u momentu podnošenja zahteva, da mu je ugovor o radu otkazan sporazumom o prestanku radnog odnosa od 04.09.2017. godine. Tužilac nije potpisao sporazum 04.09.2017. godine, već ranije (blanko), prilikom zasnivanja radnog odnosa. Na dan prestanka radnog odnosa kod tuženog, tužilac je imao navršenih 39 godina života i šest meseci rada provedenih u radnom odnosu. Od lica koje je po zakonu dužan da izdržava, tužilac ima dva maloletna deteta. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 06.11.2017. godine, a nakon što je sporni sporazum dostavljen tužiocu od strane tuženog uz odgovor na tužbu od 09.01.2018. godine, tužilac je preinačio tužbu podneskom od 09.03.2018. godine tražeći i poništaj spornog sporazuma.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca za poništaj spornog sporazuma od 04.09.2017. godine, primenom člana 177. stav 1. Zakona o radu. S obzirom na to da tužilac nije zahtevao da se vrati na rad, nižestepeni sudovi su smatrali da tužilac ima pravo na naknadu štete, stim što je prvostepeni sud visinu naknade štete utvrdio u iznosu od 12 zarada, a drugostepeni u iznosu od 1 zarade, primenom člana 191. stav 5. Zakona o radu. Pri tome, nižestepeni sudovi su smatrali da je tužba blagovremena, s obzirom da je tužiocu sporni sporazum dostavljen uz odgovor na tužbu 09.01.2018. godine, te da je to dan kada je tužilac saznao za povredu njegovog prava, nakon čega je tužilac podneskom od 09.03.2018. godine tražio poništaj spornog sporazuma.

Po oceni Vrhovnog suda, na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Prema članu 175. stav 1. tačka 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 75/14), radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca Članom 177. stav 1. istog Zakona, propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, a stavom 2. istog člana, propisano je da pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Prema citiranim odredbama Zakona o radu, osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni, koji mora izražavati saglasnost volja ugovornih strana o sporazumnom prestanku radnog odnosa, a pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavestiti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Između tužioca i tuženog nije postojala saglasnost volja o bitnim sastojcima sporazuma, s obzirom na to da je tužiocu prilikom zasnivanja radnog odnosa dato da se ''blanko'' potpiše na sporazumu, što je razlog za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa. Osim toga, tuženi nije pisanim putem obavestio tužioca o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, jer iz zaključenog sporazuma između tužioca i tuženog ne proizlazi da je tužilac upoznat sa svim posledicama zaključenja takvog sporazuma. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Neosnovani su navodi revizije tuženog o neblagovremenosti tužbe, s obzirom da je blagovremenost podnete tužbe pravilno cenjena, pravilnom primenom člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu, a kod utvrđenog da je tužiocu prilikom zasnivanja radnog odnosa dato da se ''blanko'' potpiše na spornom sporazumu, a da mu je sporni sporazum dostavljen tek uz odgovor na tužbu, kada je tužilac preinačio tužbu i tražio poništaj spornog sporazuma.

S obzirom da je poništen sporazum o prestanku radnog odnosa, odnosno da je tužiocu prestao radni odnos bez pravnog osnova, da tužilac nije zahtevao da se vrati na rad, već je zahtevao naknadu štete, to je pravilna odluka nižestepenih sudova kojom je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete istu isplati u visini od 1 zarade tužioca, pravilnom primenom člana 191. stav 5. Zakona o radu.

Revizijom se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, a u suštini se osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena dokaza, što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković