Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23) и члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23) и утврдио да је ревизија туженог неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог на неодређено време, на пословима ..., по основу уговору о раду од 28.02.2017. године. Тужиоцу је престао радни однос по основу споразума о престанку радног односа од 04.09.2017. године, који споразум је достављен тужиоцу од стране туженог уз одговор на тужбу од 09.01.2018. године. Почетком септембра 2017. године тужиоцу је саопштено да не долази на посао, због чега је заштиту својих права затражио код надлежне инспекције рада, која је решењем од 29.09.2017. године одбацила захтев, јер је увидом у поднети захтев и након извршеног инспекцијског надзора код послодавца инспектор рада утврдио да подносилац захтева нема статус запосленог у моменту подношења захтева, да му је уговор о раду отказан споразумом о престанку радног односа од 04.09.2017. године. Тужилац није потписао споразум 04.09.2017. године, већ раније (бланко), приликом заснивања радног односа. На дан престанка радног односа код туженог, тужилац је имао навршених 39 година живота и шест месеци рада проведених у радном односу. Од лица које је по закону дужан да издржава, тужилац има два малолетна детета. Тужба у овој правној ствари поднета је 06.11.2017. године, а након што је спорни споразум достављен тужиоцу од стране туженог уз одговор на тужбу од 09.01.2018. године, тужилац је преиначио тужбу поднеском од 09.03.2018. године тражећи и поништај спорног споразума.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев тужиоца за поништај спорног споразума од 04.09.2017. године, применом члана 177. став 1. Закона о раду. С обзиром на то да тужилац није захтевао да се врати на рад, нижестепени судови су сматрали да тужилац има право на накнаду штете, стим што је првостепени суд висину накнаде штете утврдио у износу од 12 зарада, а другостепени у износу од 1 зараде, применом члана 191. став 5. Закона о раду. При томе, нижестепени судови су сматрали да је тужба благовремена, с обзиром да је тужиоцу спорни споразум достављен уз одговор на тужбу 09.01.2018. године, те да је то дан када је тужилац сазнао за повреду његовог права, након чега је тужилац поднеском од 09.03.2018. године тражио поништај спорног споразума.

По оцени Врховног суда, на утврђено чињенично стање нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Према члану 175. став 1. тачка 3. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 ... 75/14), радни однос престаје споразумом између запосленог и послодавца Чланом 177. став 1. истог Закона, прописано је да радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог, а ставом 2. истог члана, прописано је да пре потписивања споразума, послодавац је дужан да запосленог писаним путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености.

Према цитираним одредбама Закона о раду, основ за престанак радног односа је споразум који закључују послодавац и запослени, који мора изражавати сагласност воља уговорних страна о споразумном престанку радног односа, а пре потписивања споразума, послодавац је дужан да запосленог писаним путем обавестити о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Између тужиоца и туженог није постојала сагласност воља о битним састојцима споразума, с обзиром на то да је тужиоцу приликом заснивања радног односа дато да се ''бланко'' потпише на споразуму, што је разлог за поништај споразума о престанку радног односа. Осим тога, тужени није писаним путем обавестио тужиоца о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености, јер из закљученог споразума између тужиоца и туженог не произлази да је тужилац упознат са свим последицама закључења таквог споразума. Стога су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Неосновани су наводи ревизије туженог о неблаговремености тужбе, с обзиром да је благовременост поднете тужбе правилно цењена, правилном применом члана 195. став 1. и 2. Закона о раду, а код утврђеног да је тужиоцу приликом заснивања радног односа дато да се ''бланко'' потпише на спорном споразуму, а да му је спорни споразум достављен тек уз одговор на тужбу, када је тужилац преиначио тужбу и тражио поништај спорног споразума.

С обзиром да је поништен споразум о престанку радног односа, односно да је тужиоцу престао радни однос без правног основа, да тужилац није захтевао да се врати на рад, већ је захтевао накнаду штете, то је правилна одлука нижестепених судова којом је обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде штете исту исплати у висини од 1 зараде тужиоца, правилном применом члана 191. став 5. Закона о раду.

Ревизијом се указује на погрешну примену материјалног права, а у суштини се оспорава утврђено чињенично стање и оцена доказа, што не може бити ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП.

Са напред наведених разлога, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић