U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu Ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti broj ... od 01.03.2006. godine, raspoređena na radnom mestu pekar – poslužilac pekarske peći u RJ Hleb. Odlukom o preraspodeli radnog vremena broj ..-11 od 22.11.2011. godine, koja je kod tuženog bila u primeni od 01.01.2012. godine, članom 2. propisano je da su zaposleni dužni da u slučaju većeg trebovanja u proizvodnji, kvara mašine i opreme, iznenadnog smanjenja broja izvršilaca, rade duže od propisanog radnog vremena (stav 2), da preraspodelu radnog vremena u svakoj radnoj jedinici sprovodi neposredni rukovodilac o čemu je obavezan da vodi evidenciju (stav 4), dok je članom 4. Odluke propisano da zaposleni koji se ne pridržavaju ove odluke, koji odbiju da rade duže od redovnog vremena, čine povredu radne obaveze. Upozorenjem od 04.09.2012. godine tuženi je upozorio tužilju da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu jer je dana 23/24 i 24/25 avgusta 2012. godine u vanrednoj situaciji u proizvodnji, kvar na liniji u proizvodnji hleba, odbila da produži rad duži od redovnog dnevnog radnog vremena kako bi se proizvodnja hleba blagovremeno završila, čime je učinila povredu radne obaveze i discipline: „neizvršavanje poslova, odnosno propuštanje radnji čime se ometa ili onemogućava proces rada ili upravljanja u preduzeću“ utvrđenu Ugovorom o radu (član 21. stav 2. alineja 3.) odnosno „neopravdano odbijanje rada dužeg od punog radnog vremena u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom“, utvrđenu Pravilnikom o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih u toku rada i u vezi sa radom broj ... od 05.04.2005. godine (član 3. stav 1. alineja 3). Tužilji je Upozorenje dostavljeno 06.09.2012. godine na koje se ona u ostavljenom roku pismeno izjasnila. Iz istih razloga, rešenjem tuženog broj ..-12 od 18.09.2012. godine tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 2. i 3. Zakona o radu zbog učinjene povrede radne obaveze „neizvršavanje poslova, odnosno propuštanje radnji čime se ometa ili onemogućava proces rada ili upravljanja u preduzeću“ utvrđene ugovorom o radu od 01.03.2006. godine i Odlukom o preraspodeli radnog vremena od 22.11.2011. godine, odnosno povrede radne discipline „neopravdano odbijanje rada dužeg od punog radnog vremena u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom“ utvrđene Pravilnikom o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih u toku rada i u vezi sa radom od 05.04.2005. godine.

Tokom postupka je utvrđeno da je tužilja dva dana zaredom i to 23/24 i 24/25 avgusta 2012. godine u vanrednoj situaciji u proizvodnji, kada se desio kvar na mašinama za proizvodnju hleba odbila da radi duže od redovnog dnevnog rada, pozivajući se 23/24 08.2012. godine na zdravstevne razloge, ali bez priloženih relevantnih dokaza o sprečenosti za rad, a 24/25 08.2012. godine neopravdano ukazujući na okolnost da se kvar nije dogodio na njenoj mašini, te da posao treba da produže radnici koji su radili na liniji koja je bila u kvaru, a ne ona koja je radila na ispravnoj liniji.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužilje na rad.

Članom 179. tačka 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu ili ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog od 05.02.2006. godine sa izmenama i dopunama od 13.08.2006. godine, članom 12. predviđeno je: „zbog prirode delatnosti, proizvodnja i prodaja pekarskih proizvoda koja je ograničena dnevnim rokovima, uvodi se preraspodela radnog vremena. Preraspodela se odnosi na sve zaposlene. Zbog većeg trebovanja u proizvodnji, većeg prevoza robe, većeg prometa u trgovini, zastoja u radu usled kvara mašina, oprema, vozila i drugo, zaposleni su dužni da rade dužeg od propisanog dnevnog, odnosno sedmičnog rada u skladu sa zakonom. Veći broj radnih časova iz prethodnog stava zaposleni će kompenzirati kraćim dnevnim, odnosno sedmičnim radom od propisanog u periodu manjeg trebovanja u proizvodnji, manjeg prevoza robe, manjeg prometa u trgovini ili tzv. slobodnim danima. Odluku o preraspodeli radnog vremena donosi direktor, a sprovodi je svaki neposredni rukovodilac. U slučaju preraspodele radnog vremena radno vreme u toku nedelje ne može biti duže od 60 časova. Preraspodela radnog vremena iz ovog člana ne smatra se prekovremenim radom“.

Pravilnikom o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih u toku rada i u vezi sa radom od 05.04.2005. godine, članom 3. propisano je da se smatra da je zaposleni povredio radnu disciplinu, odnosno pravila ponašanja ako: alineja 3 – neopravdano odbija da radi duže od punog radnog vremena, u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom.

Prema članu 21. stav 2. alineja 3. Ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti od 01.03.2006. godine zaključenog među strankama, poslodavac može otkazati ugovor o radu, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radnih obaveza i discipline i to: neizvršavanje poslova, odnosno propuštanja radnji čime se ometa ili onemogućava proces rada ili upravljanja u preduzeću.

U konkretnom slučaju Kolektivnim ugovorom tuženog, koji je bio na snazi u odnosnom periodu, predviđena je preraspodela radnog vremena za zaposlene u proizvodnji, a Odlukom direktora o preraspodeli radnog vremena od 01.01.2012. godine rad duži od redovnog radnog vremena je, u skladu sa zakonom, utvrđen kao radna obaveza. Kod utvrđenog da je tužilja dva dana zaredom i to 23/24 i 24/25 avgusta 2012. godine, u vanrednoj situaciji neopravdano odbila rad duži od redovnog dnevnog rada, a što je bilo neophodno da bi se proizvodnja blagovremeno završila, to je nasuprot navodima revizije pravilan zaključak nižestepenih sudova da su nastali otkazni razlozi iz člana 179. tač. 2. i 3. Zakona o radu jer je je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu (čl. 21. st. 2. alineja 3) i Odlukom tuženog o preraspodeli radnog vremena (čl. 4 Odluke), te povredu radne discipline propisane Pravilnikom poslodavca o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih u toku rada (čl. 3. st. 1. alineja 3), koje povrede su joj osporenim rešenjem tuženog stavljene na teret. Pored toga, takvim postupanjem je iskazala i ponašanje zbog koga ne može da nastavi rad kod poslodavca, jer s obzirom na prirodu delatnosti tuženog poštovanje odluke poslodavca o preraspodeli radnog vremena predstavlja standard koji se očekuje od svih zaposlenih u proizvodnji. Pre donošenja osporednog rešenja, tužilja je upozorena na iste razloge za otkaz ugovora o radu, kao u osporenom rešenju, na koje se izjasnila, čime joj je omogućeno pravo na odbranu, saglasno članu 180. Zakona o radu.

Neosnovani su revizijski navodi da radnje koje su tužilji stavljene na teret ne mogu biti razlog za tako drastičnu sankciju kao što je rešenje otkaza ugovora o radu. Međutim, poslodavac je svojim internim aktima (Pravilnikom o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih u toku rada) za odbijanje rada dužeg od redovnog radnog vremena u skladu sa Odlukom o preraspodeli radnog vremena, predvideo najstrožu disciplinsku sankciju. Shodno navedenom, a imajući u vidu ponašanje tužilje suprotno tim internim aktima, tuženi je imao mogućnost da tužilji donese rešenje o otkazu ugovora o radu zbog odbijanja rada dužeg od punog radnog vremena.

Ostalim navodima revizije ukazuje se na pogrešnu ocenu dokaza, te time i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. st.2 ZPP.

S obzirom da je utvrđeno da je tužilji radni odnos zakonito prestao, tuženi nije u obavezi da tužilju vrati na rad saglasno članu 191. st. 1. Zakona o radu, po njenom zahtevu u ovom sporu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilja nije uspela u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić