У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог по основу Уговора о уређивању права, обавеза и одговорности број ... од 01.03.2006. године, распоређена на радном месту пекар – послужилац пекарске пећи у РЈ Хлеб. Одлуком о прерасподели радног времена број ..-11 од 22.11.2011. године, која је код туженог била у примени од 01.01.2012. године, чланом 2. прописано је да су запослени дужни да у случају већег требовања у производњи, квара машине и опреме, изненадног смањења броја извршилаца, раде дуже од прописаног радног времена (став 2), да прерасподелу радног времена у свакој радној јединици спроводи непосредни руководилац о чему је обавезан да води евиденцију (став 4), док је чланом 4. Одлуке прописано да запослени који се не придржавају ове одлуке, који одбију да раде дуже од редовног времена, чине повреду радне обавезе. Упозорењем од 04.09.2012. године тужени је упозорио тужиљу да су се стекли услови за отказ уговора о раду јер је дана 23/24 и 24/25 августа 2012. године у ванредној ситуацији у производњи, квар на линији у производњи хлеба, одбила да продужи рад дужи од редовног дневног радног времена како би се производња хлеба благовремено завршила, чиме је учинила повреду радне обавезе и дисциплине: „неизвршавање послова, односно пропуштање радњи чиме се омета или онемогућава процес рада или управљања у предузећу“ утврђену Уговором о раду (члан 21. став 2. алинеја 3.) односно „неоправдано одбијање рада дужег од пуног радног времена у складу са законом и Колективним уговором“, утврђену Правилником о радној дисциплини и понашању запослених у току рада и у вези са радом број ... од 05.04.2005. године (члан 3. став 1. алинеја 3). Тужиљи је Упозорење достављено 06.09.2012. године на које се она у остављеном року писмено изјаснила. Из истих разлога, решењем туженог број ..-12 од 18.09.2012. године тужиљи је отказан уговор о раду на основу члана 179. тачка 2. и 3. Закона о раду због учињене повреде радне обавезе „неизвршавање послова, односно пропуштање радњи чиме се омета или онемогућава процес рада или управљања у предузећу“ утврђене уговором о раду од 01.03.2006. године и Одлуком о прерасподели радног времена од 22.11.2011. године, односно повреде радне дисциплине „неоправдано одбијање рада дужег од пуног радног времена у складу са законом и Колективним уговором“ утврђене Правилником о радној дисциплини и понашању запослених у току рада и у вези са радом од 05.04.2005. године.

Током поступка је утврђено да је тужиља два дана заредом и то 23/24 и 24/25 августа 2012. године у ванредној ситуацији у производњи, када се десио квар на машинама за производњу хлеба одбила да ради дуже од редовног дневног рада, позивајући се 23/24 08.2012. године на здравстевне разлоге, али без приложених релевантних доказа о спречености за рад, а 24/25 08.2012. године неоправдано указујући на околност да се квар није догодио на њеној машини, те да посао треба да продуже радници који су радили на линији која је била у квару, а не она која је радила на исправној линији.

Код тако утврђеног чињеничног стања, правилно је у побијаним нижестепеним пресудама примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду и враћање тужиље на рад.

Чланом 179. тачка 1. и 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) важећег у време доношења оспореног решења о отказу уговора о раду, прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то: ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду или ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Појединачним колективним уговором туженог од 05.02.2006. године са изменама и допунама од 13.08.2006. године, чланом 12. предвиђено је: „због природе делатности, производња и продаја пекарских производа која је ограничена дневним роковима, уводи се прерасподела радног времена. Прерасподела се односи на све запослене. Због већег требовања у производњи, већег превоза робе, већег промета у трговини, застоја у раду услед квара машина, опрема, возила и друго, запослени су дужни да раде дужег од прописаног дневног, односно седмичног рада у складу са законом. Већи број радних часова из претходног става запослени ће компензирати краћим дневним, односно седмичним радом од прописаног у периоду мањег требовања у производњи, мањег превоза робе, мањег промета у трговини или тзв. слободним данима. Одлуку о прерасподели радног времена доноси директор, а спроводи је сваки непосредни руководилац. У случају прерасподеле радног времена радно време у току недеље не може бити дуже од 60 часова. Прерасподела радног времена из овог члана не сматра се прековременим радом“.

Правилником о радној дисциплини и понашању запослених у току рада и у вези са радом од 05.04.2005. године, чланом 3. прописано је да се сматра да је запослени повредио радну дисциплину, односно правила понашања ако: алинеја 3 – неоправдано одбија да ради дуже од пуног радног времена, у складу са законом и Колективним уговором.

Према члану 21. став 2. алинеја 3. Уговора о урeђивању права, обавеза и одговорности од 01.03.2006. године закљученог међу странкама, послодавац може отказати уговор о раду, ако запослени својом кривицом учини повреду радних обавеза и дисциплинe и то: неизвршавање послова, односно пропуштања радњи чиме се омета или онемогућава процес рада или управљања у предузећу.

У конкретном случају Колективним уговором туженог, који је био на снази у односном периоду, предвиђена је прерасподела радног времена за запослене у производњи, а Одлуком директора о прерасподели радног времена од 01.01.2012. године рад дужи од редовног радног времена је, у складу са законом, утврђен као радна обавеза. Код утврђеног да је тужиља два дана заредом и то 23/24 и 24/25 августа 2012. године, у ванредној ситуацији неоправдано одбила рад дужи од редовног дневног рада, а што је било неопходно да би се производња благовремено завршила, то је насупрот наводима ревизије правилан закључак нижестепених судова да су настали отказни разлози из члана 179. тач. 2. и 3. Закона о раду јер је је тужиља својом кривицом учинила повреду радне обавезе утврђене уговором о раду (чл. 21. ст. 2. алинеја 3) и Одлуком туженог о прерасподели радног времена (чл. 4 Одлуке), те повреду радне дисциплине прописане Правилником послодавца о радној дисциплини и понашању запослених у току рада (чл. 3. ст. 1. алинеја 3), које повреде су јој оспореним решењем туженог стављене на терет. Поред тога, таквим поступањем је исказала и понашање због кога не може да настави рад код послодавца, јер с обзиром на природу делатности туженог поштовање одлуке послодавца о прерасподели радног времена представља стандард који се очекује од свих запослених у производњи. Пре доношења оспоредног решења, тужиља је упозорена на исте разлоге за отказ уговора о раду, као у оспореном решењу, на које се изјаснила, чиме јој је омогућено право на одбрану, сагласно члану 180. Закона о раду.

Неосновани су ревизијски наводи да радње које су тужиљи стављене на терет не могу бити разлог за тако драстичну санкцију као што је решење отказа уговора о раду. Међутим, послодавац је својим интерним актима (Правилником о радној дисциплини и понашању запослених у току рада) за одбијање рада дужег од редовног радног времена у складу са Одлуком о прерасподели радног времена, предвидео најстрожу дисциплинску санкцију. Сходно наведеном, а имајући у виду понашање тужиље супротно тим интерним актима, тужени је имао могућност да тужиљи донесе решење о отказу уговора о раду због одбијања рада дужег од пуног радног времена.

Осталим наводима ревизије указује се на погрешну оцену доказа, те тиме и на погрешно утврђено чињенично стање, што у поступку по ревизији није дозвољено на основу члана 407. ст.2 ЗПП.

С обзиром да је утврђено да је тужиљи радни однос законито престао, тужени није у обавези да тужиљу врати на рад сагласно члану 191. ст. 1. Закона о раду, по њеном захтеву у овом спору.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је, применом члана 165. става 1. у вези чланова 153. и 154. ЗПП, одбио захтев тужиље за накнаду трошкова ревизијског поступка јер тужиља није успела у овом поступку.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић