Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to odluke iz stava prvog izreke tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka nije konkretno ukazano. Revizijski navodi kojima se suštinski pobija činjenično stanje nisu razmatrani od strane revizijskog suda, sa razloga što u ovom sporu osporavanje drugostepene presude zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne predstavlja relevantan revizijski osnov, shodno članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od ...2005. godine sa pripadajućim aneksima. Rešenjem tuženog br. ... od ....2009. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu zaključno sa danom ....2009. godine, zbog nepoštovanja radne discipline i ponašanja usled koga nema mogućnosti daljeg rada kod tuženog. Iz sadržine obrazloženja otkaznog rešenja proizlazi da je tužilji shodno upozorenju od 13.11.2009. godine na teret stavljeno: neizvršavanje, odnosno neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza; nepostupanje po radnim nalozima; ometanje zaposlenih u radu; zaključivanje nepovoljnih ugovora; davanje pogrešnih i nepotpunih podataka o poslovanju; nekorektan odnos prema strankama i radnicima; drugo činjenje ili ne činjenje koje je narušavalo radnu disciplinu. U obrazloženju rešenja se takođe navodi da je tužilja bila jedini zaduženi radnik kod tuženog nadležan za poslove ... i kao takva je ove poslove zanemarivala uz kršenje zakonskih propisa iz dotičnih oblasti što je imalo za posledicu pojedine neizvršene poslove ... tokom 2009. godine. Dalje se navodi da je tužilja dostavljala nepodudarne i nepotpune izveštaje o poslovima ... direktoru tuženog i angažovanom advokatu tuženog, zatim nije postupala po radnim nalozima tuženog za dostavu potrebne dokumentacije iz oblasti ... kao i da je zbog nepoznavanja propisa postojala mogućnost nanošenja štete plaćanjem poreza na ugovor o poklonu u iznosu od 79.871,25 dinara, a što je predupređeno reagovanjem advokata. Tužilja nije inicirala postupke donošenja internih pravnih akata i ugovora o uređenju pravnih odnosa sa zaposlenima kod tuženog koji su bili usaglašeni sa relevantnim zakonima. Dodaje se da je na rad tužilje bilo brojnih zamerki i primedbi drugih načelnika odeljenja kod tuženog što je konstatovano i na sednicama Upravnog odbora.

Čitanjem izvoda iz sistematizacije radnih mesta kod tuženog od 15.05.2009. godine, prvostepeni sud je utvrdio opseg poslova ... u odeljenju za ... poslove pri službi za ..., na kojim poslovima je radila tužilja.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi izvode zaključak da nema uslova za preispitivanje osporenog rešenja u pogledu nepostupanja tužilje po radnim nalozima od 28.08.2009. i 17.07.2009. godine, jer je za otkazivanje ugovora o radu zbog ovih propusta u momentu donošenja otkaznog rešenja istekao zakonski rok iz člana 184. Zakona o radu. Ceneći pravnu valjanost osporenog rešenja u preostalom delu nižestepeni sudovi nalaze da je ovo rešenje nezakonito, budući da radne povrede koje su tužilji stavljene na teret nisu konkretizovane osporenim rešenjem. Stoga je usvojen tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu tužilje i tuženom je naloženo da tužilju vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da osporeno otkazno rešenje nije u saglasnosti sa Zakonom o radu, a sa jasno navedenih razloga u sadržini pobijane presude.

Najpre, pravilan je stav iz pobijane presude da je nepostupanje tužilje po radnim nalozima br. 2944 od 28.08.2009. godine i br. 2400 od 17.07.2009. godine moglo predstavljati osnov za otkaz ugovora o radu u roku od tri meseca od dana saznanja za ove povrede, shodno odredbi člana 184. stav 1. Zakona o radu. Rok za postupanje po ovim nalozima isticao je 31.08.2009. godine, odnosno 20.07.2009. godine, a otkaz je dat 10.12.2009. godine. Sledi da tuženi, računajući od momenta saznanja za navodne povrede, nije u zakonom propisanom roku upotrebio ove povrede kao otkazni razlog. Stoga, rešenje u ovom delu i pod pretpostavkom ostvarenosti otkaznog razloga ne može biti zakonito.

Revizijski sud, takođe, prihvata primenu materijalnog prava kao i navode nižestepenih sudova u delu u kome se navodi da je rešenje o otkazu ugovora o radu formalni akt koji mora da sadrži konkretizaciju radnje koja predstavlja otkazni razlog, kako u pogledu načina, tako i u pogledu mesta i vremena izvršenja. Ovakvo stanovište je zasnovano na odredbi člana 185. stav 1. Zakona o radu, kojom je propisano da rešenje o otkazu ugovora o radu obavezno sadrži obrazloženje. Navedeno podrazumeva isticanje jasnih i potpunih razloga o okolnostima pod kojima je učinjena povreda radne dužnosti koja prema stavu poslodavca vodi otkazu uz navođenje dokaza iz kojih su te činjenice utvrđene. Postojanje obrazloženja omogućava da se konkretna radnja zaposlenog, izvršena u označenom vremenu, na određenom mestu i pod utvrđenim okolnostima, može identifikovati kao disciplinska povreda koja prema zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu vodi otkazu. Valjanost obrazloženja je uslov punovažnosti otkaznog rešenja.

U konkretnom slučaju, izostalo je navođenje koje javne nabavke nisu bile okončane isključivom krivicom tužilje i koje su štetne posledice na rad tuženog nastupile zbog nepostupanja tužilje. Kao značajna okolnost uzeto je i to što u okviru propisanih radnih zaduženja tužiljinog radnog mesta nema poslova u vezi sa ... . Nisu dati ni razlozi o tome kada i prema kojim drugim zaposlenima ili strankama se tužilja odnosila neprimereno, odnosno kada i na koji način je narušavala radnu disciplinu.

Tuženi je u prilog osnovanosti otkaznog rešenja naveo da je tužilja svojim postupanjem dovela tuženog u situaciju da može pretrpeti materijalnu štetu, jer nije koristila zakonsko pravo na otpis poreza na poklon po poreskom rešenju. Dodao je da je ovu grešku otklonila advokatska kancelarija koju je prethodno angažovao novi direktor tuženog. Međutim, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da na opisani način tužilja nije mogla da učini povredu radnih dužnosti, jer je sporno poresko rešenje blagovremeno prosledila advokatskoj kancelariji, koja je podnela pravni lek i po kome je poresko rešenje poništeno.

Revizijski sud naglašava da je cilj radnog spora da se utvrdi da li je otkazni razlog postojao shodno datim razlozima iz sadržine obrazloženja otkaznog rešenja. Ova parnica ne može služiti kao korektivni postupak u kome se dopunjuju ili preciziraju tvrdnje o postojanju povrede radnih dužnosti, jer je isto poslodavac dužan da utvrdi pre otkazivanja ugovora o radu.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci ove presude pod stavom prvim.

Odluku iz stava drugog izreke revizijski sud je doneo primenom člana 165. u vezi članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tuženi nema pravo na naknadu revizijskih troškova jer nije bio uspešan u postupku po pravnom leku, dok tužilja nema pravo na naknadu troškova odgovora na reviziju jer se ne radi o troškovima nužnim za vođenje parnice.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić