Против правноснажне пресуде донете у другом степену и то одлуке из става првог изреке тужени је изјавио благовремену ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Испитујући законитост и правилност побијане пресуде у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена апсолутно битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. На друге битне повреде одредаба парничног поступка није конкретно указано. Ревизијски наводи којима се суштински побија чињенично стање нису разматрани од стране ревизијског суда, са разлога што у овом спору оспоравање другостепене пресуде због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања не представља релевантан ревизијски основ, сходно члану 407. став 2. Закона о парничном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на основу уговора о раду од ...2005. године са припадајућим анексима. Решењем туженог бр. ... од ....2009. године, тужиљи је отказан уговор о раду закључно са даном ....2009. године, због непоштовања радне дисциплине и понашања услед кога нема могућности даљег рада код туженог. Из садржине образложења отказног решења произлази да је тужиљи сходно упозорењу од 13.11.2009. године на терет стављено: неизвршавање, односно неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних обавеза; непоступање по радним налозима; ометање запослених у раду; закључивање неповољних уговора; давање погрешних и непотпуних података о пословању; некоректан однос према странкама и радницима; друго чињење или не чињење које је нарушавало радну дисциплину. У образложењу решења се такође наводи да је тужиља била једини задужени радник код туженог надлежан за послове ... и као таква је ове послове занемаривала уз кршење законских прописа из дотичних области што је имало за последицу поједине неизвршене послове ... током 2009. године. Даље се наводи да је тужиља достављала неподударне и непотпуне извештаје о пословима ... директору туженог и ангажованом адвокату туженог, затим није поступала по радним налозима туженог за доставу потребне документације из области ... као и да је због непознавања прописа постојала могућност наношења штете плаћањем пореза на уговор о поклону у износу од 79.871,25 динара, а што је предупређено реаговањем адвоката. Тужиља није иницирала поступке доношења интерних правних аката и уговора о уређењу правних односа са запосленима код туженог који су били усаглашени са релевантним законима. Додаје се да је на рад тужиље било бројних замерки и примедби других начелника одељења код туженог што је констатовано и на седницама Управног одбора.

Читањем извода из систематизације радних места код туженог од 15.05.2009. године, првостепени суд је утврдио опсег послова ... у одељењу за ... послове при служби за ..., на којим пословима је радила тужиља.

Код напред утврђеног чињеничног стања нижестепени судови изводе закључак да нема услова за преиспитивање оспореног решења у погледу непоступања тужиље по радним налозима од 28.08.2009. и 17.07.2009. године, јер је за отказивање уговора о раду због ових пропуста у моменту доношења отказног решења истекао законски рок из члана 184. Закона о раду. Ценећи правну ваљаност оспореног решења у преосталом делу нижестепени судови налазе да је ово решење незаконито, будући да радне повреде које су тужиљи стављене на терет нису конкретизоване оспореним решењем. Стога је усвојен тужбени захтев у делу у коме је тражено да се поништи решење о отказу уговора о раду тужиље и туженом је наложено да тужиљу врати на рад.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је становиште нижестепених судова да оспорено отказно решење није у сагласности са Законом о раду, а са јасно наведених разлога у садржини побијане пресуде.

Најпре, правилан је став из побијане пресуде да је непоступање тужиље по радним налозима бр. 2944 од 28.08.2009. године и бр. 2400 од 17.07.2009. године могло представљати основ за отказ уговора о раду у року од три месеца од дана сазнања за ове повреде, сходно одредби члана 184. став 1. Закона о раду. Рок за поступање по овим налозима истицао је 31.08.2009. године, односно 20.07.2009. године, а отказ је дат 10.12.2009. године. Следи да тужени, рачунајући од момента сазнања за наводне повреде, није у законом прописаном року употребио ове повреде као отказни разлог. Стога, решење у овом делу и под претпоставком остварености отказног разлога не може бити законито.

Ревизијски суд, такође, прихвата примену материјалног права као и наводе нижестепених судова у делу у коме се наводи да је решење о отказу уговора о раду формални акт који мора да садржи конкретизацију радње која представља отказни разлог, како у погледу начина, тако и у погледу места и времена извршења. Овакво становиште је засновано на одредби члана 185. став 1. Закона о раду, којом је прописано да решење о отказу уговора о раду обавезно садржи образложење. Наведено подразумева истицање јасних и потпуних разлога о околностима под којима је учињена повреда радне дужности која према ставу послодавца води отказу уз навођење доказа из којих су те чињенице утврђене. Постојање образложења омогућава да се конкретна радња запосленог, извршена у означеном времену, на одређеном месту и под утврђеним околностима, може идентификовати као дисциплинска повреда која према закону, општем акту или уговору о раду води отказу. Ваљаност образложења је услов пуноважности отказног решења.

У конкретном случају, изостало је навођење које јавне набавке нису биле окончане искључивом кривицом тужиље и које су штетне последице на рад туженог наступиле због непоступања тужиље. Као значајна околност узето је и то што у оквиру прописаних радних задужења тужиљиног радног места нема послова у вези са ... . Нису дати ни разлози о томе када и према којим другим запосленима или странкама се тужиља односила непримерено, односно када и на који начин је нарушавала радну дисциплину.

Тужени је у прилог основаности отказног решења навео да је тужиља својим поступањем довела туженог у ситуацију да може претрпети материјалну штету, јер није користила законско право на отпис пореза на поклон по пореском решењу. Додао је да је ову грешку отклонила адвокатска канцеларија коју је претходно ангажовао нови директор туженог. Међутим, правилно је становиште нижестепених судова да на описани начин тужиља није могла да учини повреду радних дужности, јер је спорно пореско решење благовремено проследила адвокатској канцеларији, која је поднела правни лек и по коме је пореско решење поништено.

Ревизијски суд наглашава да је циљ радног спора да се утврди да ли је отказни разлог постојао сходно датим разлозима из садржине образложења отказног решења. Ова парница не може служити као корективни поступак у коме се допуњују или прецизирају тврдње о постојању повреде радних дужности, јер је исто послодавац дужан да утврди пре отказивања уговора о раду.

На основу изложеног, применом члана 414. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци ове пресуде под ставом првим.

Одлуку из става другог изреке ревизијски суд је донео применом члана 165. у вези чланова 153. и 154. Закона о парничном поступку. Тужени нема право на накнаду ревизијских трошкова јер није био успешан у поступку по правном леку, док тужиља нема право на накнаду трошкова одговора на ревизију јер се не ради о трошковима нужним за вођење парнице.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић