U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na radnom mestu ... po osnovu Ugovora o radu od 01.10.2014. godine, sa pripadajućim aneksima. Pobijanim rešenjem od 05.09.2016. godine tužilji je otakazn ugovor o radu zbog neopravdanog izostanka sa posla od 15.08. zaključno sa 19.08.2016. godine, na koji način nije poštovala radnu disciplinu propisanu opštim aktima poslodavca i ugovorom o radu, u smislu člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu i čl. 24. i 25. Ugovora o radu. Tužilji je dostavljeno pismeno obaveštenje o postojanju otkaznih razloga. Utvrđeno je da je tužilja zbog privremene sprečenosti za rad bila na bolovanju, zaključno sa 12.08.2016. godine. Nakon prestanka sprečenosti za rad, tužilja se dana 15.08.2016. godine nije pojavila na radnom mestu, nije kontaktirala poslodavca kako bi ga obavestila o razlozima nedolaska na posao, niti je dostavila potvrdu o eventualnom produžetku bolovanja, već je doznake predala na portirnici preduzeća dana 15.08.2016. godine, kojom prilikom se nije javila kadrovskoj službi, niti je ušla u zgradu tuženog. Pre nego što je tužilja otišla na bolovanje, tuženi je 29.07.2016. godine doneo rešenje o rasporedu po kome će radnici u pogonu u kome je radila tužilja koristiti godišnji odmor, odnosno koji radnici odlaze na kolektivni godišnji odmor. Utvrđeno je da je kod tuženog postojala praksa da radnici pogona koji u određenom periodu ne koriste kolektivni godišnji odmor odlaze na ispomoć u drugi pogon. Utvrđeno je takođe da se tužilja dana 15.08.2016. godine nije vratila na rad smatrajući da su svi zaposleni iz njenog pogona na kolektivnom godišnjem odmoru, što je saznala iz telefonskog razgovora sa koleginicom. Službenici personalnog odeljenja tuženog pokušavali su da stupe u telefonski kontakt sa tužiljom, ali ona na pozive nije odgovarala, niti je na drugi način opravdala izostanak, te se do 19.08.2016. godine nije pojavila na radnom mestu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja kojim joj je otkazan ugovor o radu i da se tuženi obaveže da je vrati na rad.

Prema članu 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ukoliko ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Članom 24. Ugovora o radu od 01.10.2014. godine, propisano je da zaposleni ne sme izostati sa posla duže od dva dana iz neopravdanih razloga. Prema članu 25. tog ugovora poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako ne poštuje radnu disciplinu utvrđenu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Članom 58. stav 3. tačka 19. Pravilnika o radu tuženog od 12.09.2014. godine propisano je da težu povredu radne obaveze predstavlja neprijavljivanje izostanka sa posla neposrednom rukovodiocu u roku od 24 časa od izostanka, uz dostavljanje opravdanja za izostanak najkasnije do tri dana od početka izostanka.

U postupku je utvrđeno da je tužilji sprečenost za rad prestala zaključno sa 12.08.2016. godine, pa je bila u obavezi da se narednog radnog dana, odnosno 15.08.2016. godine, javi na rad, što ona nije učinila, niti je neposrednog rukovodioca obavestila o izostanku, već je doznake za bolovanje ostavila na portirnici i nije ulazila u zgradu tuženog, što predstavlja nepoštovanje radne discipline u smislu navedenih zakonskih odredaba i odredaba ugovora o radu i Pravilnika o radu tuženog.

Tokom postupka i u reviziji tužilja ukazuje da u periodu od 15.08.2016. godine do 19.08.2016. godine nije dolazila na rad niti se javljala poslodavcu iz razloga što je mislila da je ona, kao i ostali zaposleni iz njenog pogona, na kolektivnom godišnjem odmoru koji je trajao od 15.08. do 05.09.2016. godine. Međutim, kako pravilno zaključuje drugostepeni sud, tužilja je kod tuženog radila duži vremenski period i morala je biti upoznata sa organizacijom posla i načinom rada, i da je kod tuženog praksa da radnici jednog pogona koji ne koriste kolektivni godišnji odmor odlaze na ispomoć u drugi pogon. Takođe, tužilja je bila upoznata sa odlukom poslodavca o početku korišćenja kolektivnog godišnjeg odmora, koja je pre njenog odlaska na bolovanje bila istaknuta na oglasnoj tabli tuženog, pa je uprkos tome dana 15.08.2020. godine doznake o zaključenom bolovanju ostavila na portirnici, i nije ušla u zgradu tuženog da ih preda nadležnoj kadrovskoj službi i da se informiše o tome da li se nalazi na spisku za korišćenje kolektivnog godišnjeg odmora. Zato je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilja u periodu od 15.08.2016. godine do 19.08.2016. godine neopravdano odsustvovala sa posla, pa je otkazno rešenje zakonito u smislu člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, i tuženi nije u obavezi da tužilju vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. tog zakona.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić