У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог била у радном односу на радном месту ... по основу Уговора о раду од 01.10.2014. године, са припадајућим анексима. Побијаним решењем од 05.09.2016. године тужиљи је отаказн уговор о раду због неоправданог изостанка са посла од 15.08. закључно са 19.08.2016. године, на који начин није поштовала радну дисциплину прописану општим актима послодавца и уговором о раду, у смислу члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду и чл. 24. и 25. Уговора о раду. Тужиљи је достављено писмено обавештење о постојању отказних разлога. Утврђено је да је тужиља због привремене спречености за рад била на боловању, закључно са 12.08.2016. године. Након престанка спречености за рад, тужиља се дана 15.08.2016. године није појавила на радном месту, није контактирала послодавца како би га обавестила о разлозима недоласка на посао, нити је доставила потврду о евентуалном продужетку боловања, већ је дознаке предала на портирници предузећа дана 15.08.2016. године, којом приликом се није јавила кадровској служби, нити је ушла у зграду туженог. Пре него што је тужиља отишла на боловање, тужени је 29.07.2016. године донео решење о распореду по коме ће радници у погону у коме је радила тужиља користити годишњи одмор, односно који радници одлазе на колективни годишњи одмор. Утврђено је да је код туженог постојала пракса да радници погона који у одређеном периоду не користе колективни годишњи одмор одлазе на испомоћ у други погон. Утврђено је такође да се тужиља дана 15.08.2016. године није вратила на рад сматрајући да су сви запослени из њеног погона на колективном годишњем одмору, што је сазнала из телефонског разговора са колегиницом. Службеници персоналног одељења туженог покушавали су да ступе у телефонски контакт са тужиљом, али она на позиве није одговарала, нити је на други начин оправдала изостанак, те се до 19.08.2016. године није појавила на радном месту.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у побијаној другостепеној пресуди примењено материјално право када је првостепена пресуда преиначена и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље за поништај решења којим јој је отказан уговор о раду и да се тужени обавеже да је врати на рад.

Према члану 179. став 3. тачка 8. Закона о раду, послодавац може да откаже уговор о раду запосленом уколико не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца. Чланом 24. Уговора о раду од 01.10.2014. године, прописано је да запослени не сме изостати са посла дуже од два дана из неоправданих разлога. Према члану 25. тог уговора послодавац може да откаже уговор о раду запосленом ако не поштује радну дисциплину утврђену актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца. Чланом 58. став 3. тачка 19. Правилника о раду туженог од 12.09.2014. године прописано је да тежу повреду радне обавезе представља непријављивање изостанка са посла непосредном руководиоцу у року од 24 часа од изостанка, уз достављање оправдања за изостанак најкасније до три дана од почетка изостанка.

У поступку је утврђено да је тужиљи спреченост за рад престала закључно са 12.08.2016. године, па је била у обавези да се наредног радног дана, односно 15.08.2016. године, јави на рад, што она није учинила, нити је непосредног руководиоца обавестила о изостанку, већ је дознаке за боловање оставила на портирници и није улазила у зграду туженог, што представља непоштовање радне дисциплине у смислу наведених законских одредаба и одредаба уговора о раду и Правилника о раду туженог.

Током поступка и у ревизији тужиља указује да у периоду од 15.08.2016. године до 19.08.2016. године није долазила на рад нити се јављала послодавцу из разлога што је мислила да је она, као и остали запослени из њеног погона, на колективном годишњем одмору који је трајао од 15.08. до 05.09.2016. године. Међутим, како правилно закључује другостепени суд, тужиља је код туженог радила дужи временски период и морала је бити упозната са организацијом посла и начином рада, и да је код туженог пракса да радници једног погона који не користе колективни годишњи одмор одлазе на испомоћ у други погон. Такође, тужиља је била упозната са одлуком послодавца о почетку коришћења колективног годишњег одмора, која је пре њеног одласка на боловање била истакнута на огласној табли туженог, па је упркос томе дана 15.08.2020. године дознаке о закљученом боловању оставила на портирници, и није ушла у зграду туженог да их преда надлежној кадровској служби и да се информише о томе да ли се налази на списку за коришћење колективног годишњег одмора. Зато је правилан закључак другостепеног суда да је тужиља у периоду од 15.08.2016. године до 19.08.2016. године неоправдано одсуствовала са посла, па је отказно решење законито у смислу члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду, и тужени није у обавези да тужиљу врати на рад, у смислу члана 191. став 1. тог закона.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић