Ispitujući pobijenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenom postupku. Suprotno tvrdnji revidenta revizijski sud smatra da je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu od 25.05.2018. godine, kojim je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu „vozač kamiona“. Radni odnos je zasnovan sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno. Tačkom 5. navedenog ugovora je navedeno je da je zaposleni dužan da stupi na rad 25.05.2018. godine, a tačkom 8. ugovora o radu je određeno da zarada zaposlenog iznosi 20.000,00 dinara uz obavezu poslodavca da plati poreze i doprinose na zaradu. Radni odnos mu je prestao 25.11.2018. godine, s tim da tuženi kao zaposleni nije bio prijavljen na obavezno socijalno osiguranje. Tuženi je profesionalni vozač kamiona i od 2013. godine je u starosnoj penziji. Dogovor između tužioca i tuženog je bio da naknada za rad bude 10% od bruto realizacije na mesečnom nivou, kao i isplata dnevnice u visini od 1.000,00 dinara. Utvrđeno je da je po pozivu tužioca, tuženi sa svojom suprugom VV otišao kod tužioca kojom prilikom mu je supruga tužioca predala dva primerka ugovora o radu na kojima je već stajao potpis i pečat tužioca, a koje primerke je tuženi tom prilikom i potpisao. Pred Osnovnim sudom u Loznici P1 5/2020 vodi se parnični postupak radi isplate minimalne zarade i uplate doprinosa za period od 25.05.2018. godine do 25.11.2018. godine, po osnovu napred navedenog ugovora o radu. Postupak nije pravnosnažno okončan.

Na osnovu utvrđenog činjenčinog stanja nižestepeni sudovi su primenom odredbi članova 30. stav 1, 31. i 32. Zakona o radu i članova 26., 72., 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima, odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o radu. Nižestepeni sudovi su zauzeli stanovište da je predmetni ugovor o radu punovažan i da proizvodi pravno dejstvo i da tužilac nije dokazao da potpis na ugovoru o radu nije njegov.

Prema oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova je pravilno.

Naime, odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu ZOR („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 75/14), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku. Stavom 2. istog člana propisano je da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Odredbom člana 33. stav 1. ZOR propisano je da ugovor o radu sadrži: 1) naziv i sedište poslodavca; 2) lično ime zaposlenog, mesto prebivališta, odnosno 3 boravišta zaposlenog; 3) vrstu i stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja zaposlenog, koji su uslov za obavljanje poslova za koje se zaključuje ugovor o radu; 4) naziv i opis poslova koje zaposleni treba da obavlja; 5) mesto rada; 6) vrstu radnog odnosa (na neodređeno ili određeno vreme); 7) trajanje ugovora o radu na određeno vreme i osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme; 8) dan početka rada; 9) radno vreme (puno, nepuno ili skraćeno); 10) novčani iznos osnovne zarade na dan zaključenja ugovora o radu; 11) elemente za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog; 12) rokove za isplatu zarade i drugih primanja na koja zaposleni (stav 1.). Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Saglasno navedenom, Zakon o radu propisuje obavezne elemente koje svaki ugovor o radu mora da sadrži, odnosno Zakonom je određeno koja pitanja između poslodavca i zaposlenog moraju biti definisana prilikom zasnivanja radnog odnosa. Suprotno navodima revizije, predmetni ugovor o radu zaključen je između tuženog i tužioca 25.05.2018. godine, sadrži njihove potpise i pečat tužioca, kao i novčani iznos osnovne zarade od 22.000,00 dinara na dan zaključenja ugovora o radu, a što predstavlja obavezane elemente ugovora o radu u smislu citirane odredbe člana 33. Zakona o radu. Suprotno navodima revizije između stranaka postignuta je saglasnost o bitnim sastojcima ugovora, u smislu člana 26. ZOO, izjava volje je data slobodno i ozbiljno. Međutim, tužilac je znao da zaključuje ugovor o radu sa starosnim penzionerom, pa je postojao i usmeni dogovor kojim je bio određen novčani iznos osnovne zarade kao i elementi za utvrđenje radnog učinka, zbog čega neosnovano ukazuje da predmetni ugovor nije ni zaključen.

Kod navedenog, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je predmetni ugovor o radu nije zaključen suprotno odredbi 33. Zakona o radu jer sadrži potpise parničnih stranaka i novčani iznos osnovne zarade kao obavezan element ugovora o radu, zbog čega isti nije ništav u smislu odredbe člana 103. ZOO. Pobijanom odlukom su pravilno primenjene odredbe Zakona o radu, koji iako se radi o specijalnom propisu, ne isključuje primenu Zakona o obligacionim odnosima kao opšteg propisa ugovornog prava kod ocene punovažnosti ugovor, pa se neosnovano revizijom tužioca ističe da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Takođe, zasnivanje radnog odnosa sa penzionerom uslovljeno je vrstom penzije koju ostvaruje (starosna, porodična ili invalidska penzija). Starosni penzioner može ponovo stupiti u radni odnos kod poslodavca ili započeti samostalnu delatnost i uz to zadržati pravo na starosnu penziju. Kako je u toku postupka utvrđeno da je tuženi starosni penzioner, a koju činjenicu tužilac u toku postupka nije osporavao zaključeni ugovor o radu nije protivan prinudnim propisima iz člana 121. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju pa nije ni ništav, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud.

Pored toga, odredbom člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju te činjenice primeniće se pravila o teretu dokazivanja, a stavom 2. ovog člana, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje tog prava, ako zakonom nije drugačije propisano.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i citiranu odredbu člana 231. ZPP, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao da potpis na ugovoru o radu nije njegov. Tužilac u toku postupka nije priložio dokaze, niti je predložio izvođenje dokaza na osnovu kojih bi sud mogao da utvrdi činjenice od značaja za odluku po njegovom tužbenom zahtevu.

Navodi revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nije cenio jer se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti, shodno članu 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković