.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 168/2020
10.09.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Kitarović advokat iz ..., protiv tuženog DOO „MPK“ Lipljan - sa mestom obavljanja delatnosti u Beogradu, čiji je punomoćnik Goran Popović advokat iz ..., radi poništaja rešenja i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2331/17 od 07.09.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 10.09.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2331/17 od 07.09.2018. godine - odluke sadržane u prvom stavu izreke.
ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po reviziji.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2658/16 od 28.02.2017. godine, stavom prvim izreke, poništeno je rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužilje zbog odlaska u penziju br. .. od 29.09.2016. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da, na ime naknade materijalne štete zbog neisplaćenih zarada za period od 01.04.2016. godine do 30.09.2016. godine, isplati tužilji ukupan iznos od 245.880,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke počev od označenih datuma pa do konačne isplate, sve u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da u korist tužilje obračuna doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.04.2015. godine do 31.03.2016. godine na osnovicu koju predstavlja mesečni iznos zarade od 40.980,00 dinara i iste uplati Republičkom fondu za penzijsko i invaldsko osiguranje prema stopi važećoj na dan uplate u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da u korist tužilje, na iznose iz stava drugog izreke, obračuna doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i iste uplati Republičkom fondu za penzijsko i invaldsko osiguranje za period od 01.04.2016. godine do 30.09.2016. godine prema stopi važećoj na dan uplate u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da, na ime naknade troškova prevoza za period od 01.04.2016. godine do 30.09.2016. godine, isplati tužilji ukupan iznos od 19.650,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke počev od označenih datuma pa do isplate, sve u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da na ime naknade troškova parničnog postupka isplati tužilji iznos od 44.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2017. godine u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2331/17 od 07.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2658/16 od 28.02.2017. godine u prvom, drugom, trećem i četvrtom stavu izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2658/16 od 28.02.2017. godine u petom i šestom stavu izreke i u tom delu predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom i na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Tužilja je podnela odgovor na reviziju.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.
O reviziji tuženog nije odlučivano na osnovu člana 404. ZPP, kao o posebnoj reviziji, jer je u ovom sporu revizija uvek dozvoljena u smislu člana 441. tog zakona.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 7. stava 2. navedene odredbe nije predviđena kao zakonski razlog za reviziju, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP. Nisu osnovani navodi revizije o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenoj u drugostepenom postupku, jer drugostepeni sud nije pogrešno primenio ili propustio da primeni neku odredbu procesnog zakona, što je uticalo ili moglo uticati na pravilnost odluke o žalbi.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog od 29.09.2016. godine prestao je radni odnos tužilje sa 01.10.2016. godine zbog odlaska u penziju. Navedeno rešenje doneto je na osnovu člana 175. tačka 2. Zakona o radu i člana 19. stav 1. tačka 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. U vreme kada je to rešenje doneto tužilja je imala navršenih 61 godinu života (rođena ...1955. godine) i 37 godina 4 meseca i 19 dana staža osiguranja. Tuženi je doneo i posebno rešenje o isplati otpremnine, koju nije u celosti isplatio tužilji. Tužilji je do prestanka radnog odnosa isplaćivana zarada u iznosu od 40.980,00 dinara mesečno. U periodu od 01.04.2015. godine do 30.06.2016. godine tuženi nije za tužilju vršio uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Po podacima Narodne banke Srbije tuženi je u prethodne tri godine bio nelikvidan ukupno 132 dana - četiri dana u 2014. godini i 128 dana u 2016. godini (od 16.03. do 22.07).
Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.
Odredbom člana 175. tačka 2. Zakona o radu propisano je da radni odnos prestaje kad zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drukčije ne sporazumeju.
Osnov za prestanak radnog odnosa u skladu sa ovom odredbom obrazuju dva uslova - 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, koji moraju biti kumulativno ispunjeni. U ovom slučaju nije ispunjen jedan od predviđenih uslova za prestanak radnog odnosa, jer tužilja nije imala navršenih 65 godina života.
Odredbom člana 19. stav 1. tačka 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano je da osiguranik stiče pravo na starosnu penziju kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ili kad navrši 45 godina staža osiguranja. Prema članu 19a stav 1. tačka 2. istog zakona, izuzetno od člana 19. tačka 1. Zakona, osiguranik - žena koja navrši najmanje 15 godina staža osiguranja stiče pravo na starosnu penziju kad navrši u 2016. godini 61 godinu života.
Tužilja nije ostvarila uslove za starosnu penziju predviđene članom 19. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer nema ostvaren jedan od dva kumulativno propisanih uslova (godine života), niti alternativni uslov (staž osiguranja). Tužilja je u 2016. godini stekla uslove za starosnu penziju u smislu člana 19a stav 1. tačka 2. navedenog zakona, ali ostvarenje tog prava je u domenu njene volje a tužilja nije iskazala volju da ostvari pravo na penziju i zato od poslodavca tražila da joj prestane radni odnos.
S`toga je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa doneto protivno zakonu, a njegov poništaj ima za posledicu vraćanje tužilje na rad i naknadu štete u vidu izgubljene zarade, u smislu člana 191. Zakona o radu.
O obavezi tuženog da isplati tužilji dugovanu zaradu za period od 01.04.2016. godine do 30.09.2016. godine i da na istu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i da na iznose zarade isplaćene u periodu od 01.04.2015. godine do 31.03.2016. godine uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, odlučeno je pravilnom primenom člana 104. stav 1. i člana 186. Zakona o radu, odnosno članova 2, 6. stav 1. tačka 1. i 51. stav 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 84//04 ... 7/17).
Revizijom se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Shodno članu 104. stav 1. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Kod nesporne činjenice o visini tužiljine zarade (član 230. stav 1. ZPP), tuženi je dužan isplatiti zaradu u iznosu koji je naveden u podnetoj tužbi. Opštim aktom tuženog i ugovorom o radu nije predviđeno da se, pod određenim uslovima, tužlji može isplaćivati zarada u nižem iznosu. Tuženi tokom postupka nije isticao činjenicu da tužilja nije dolazila na posao u određenom vremenskom periodu, odnosno da nije radila, zbog čega nema za taj vremenski period pravo na isplatu zarade. Tuženi nije sporio ni činjenicu da nije vršio uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist tužilje.
Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni za vođenje ove parnice. Zbog toga je zahtev tužilje za naknadu tih troškova odbijen i primenom člana 154. i člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
