Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2331/17 од 07.09.2018. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 2658/16 од 28.02.2017. године у првом, другом, трећем и четвртом ставу изреке. Ставом другим изреке, укинута је пресуда Првог основног суда у Београду П1 2658/16 од 28.02.2017. године у петом и шестом ставу изреке и у том делу предмет враћен истом суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са позивом и на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. Закона о парничном поступку (ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

О ревизији туженог није одлучивано на основу члана 404. ЗПП, као о посебној ревизији, јер је у овом спору ревизија увек дозвољена у смислу члана 441. тог закона.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Битна повреда одредаба парничног поступка из тачке 7. става 2. наведене одредбе није предвиђена као законски разлог за ревизију, у смислу члана 407. став 1. тачка 2. ЗПП. Нису основани наводи ревизије о битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, учињеној у другостепеном поступку, јер другостепени суд није погрешно применио или пропустио да примени неку одредбу процесног закона, што је утицало или могло утицати на правилност одлуке о жалби.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем туженог од 29.09.2016. године престао је радни однос тужиље са 01.10.2016. године због одласка у пензију. Наведено решење донето је на основу члана 175. тачка 2. Закона о раду и члана 19. став 1. тачка 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању. У време када је то решење донето тужиља је имала навршених 61 годину живота (рођена ...1955. године) и 37 година 4 месеца и 19 дана стажа осигурања. Тужени је донео и посебно решење о исплати отпремнине, коју није у целости исплатио тужиљи. Тужиљи је до престанка радног односа исплаћивана зарада у износу од 40.980,00 динара месечно. У периоду од 01.04.2015. године до 30.06.2016. године тужени није за тужиљу вршио уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. По подацима Народне банке Србије тужени је у претходне три године био неликвидан укупно 132 дана - четири дана у 2014. години и 128 дана у 2016. години (од 16.03. до 22.07).

На овако утврђено чињенично стање, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 175. тачка 2. Закона о раду прописано је да радни однос престаје кад запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју.

Основ за престанак радног односа у складу са овом одредбом образују два услова - 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, који морају бити кумулативно испуњени. У овом случају није испуњен један од предвиђених услова за престанак радног односа, јер тужиља није имала навршених 65 година живота.

Одредбом члана 19. став 1. тачка 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању прописано је да осигураник стиче право на старосну пензију кад наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, или кад наврши 45 година стажа осигурања. Према члану 19а став 1. тачка 2. истог закона, изузетно од члана 19. тачка 1. Закона, осигураник - жена која наврши најмање 15 година стажа осигурања стиче право на старосну пензију кад наврши у 2016. години 61 годину живота.

Тужиља није остварила услове за старосну пензију предвиђене чланом 19. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, јер нема остварен један од два кумулативно прописаних услова (године живота), нити алтернативни услов (стаж осигурања). Тужиља је у 2016. години стекла услове за старосну пензију у смислу члана 19а став 1. тачка 2. наведеног закона, али остварење тог права је у домену њене воље а тужиља није исказала вољу да оствари право на пензију и зато од послодавца тражила да јој престане радни однос.

С`тога је оспорено решење о престанку радног односа донето противно закону, а његов поништај има за последицу враћање тужиље на рад и накнаду штете у виду изгубљене зараде, у смислу члана 191. Закона о раду.

О обавези туженог да исплати тужиљи дуговану зараду за период од 01.04.2016. године до 30.09.2016. године и да на исту уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, као и да на износе зараде исплаћене у периоду од 01.04.2015. године до 31.03.2016. године уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, одлучено је правилном применом члана 104. став 1. и члана 186. Закона о раду, односно чланова 2, 6. став 1. тачка 1. и 51. став 2. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник Републике Србије“, број 84//04 ... 7/17).

Ревизијом се, по оцени Врховног касационог суда, неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Сходно члану 104. став 1. Закона о раду, запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Код неспорне чињенице о висини тужиљине зараде (члан 230. став 1. ЗПП), тужени је дужан исплатити зараду у износу који је наведен у поднетој тужби. Општим актом туженог и уговором о раду није предвиђено да се, под одређеним условима, тужљи може исплаћивати зарада у нижем износу. Тужени током поступка није истицао чињеницу да тужиља није долазила на посао у одређеном временском периоду, односно да није радила, због чега нема за тај временски период право на исплату зараде. Тужени није спорио ни чињеницу да није вршио уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање у корист тужиље.

Сходно изложеном, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног касационог суда, нису били нужни за вођење ове парнице. Због тога је захтев тужиље за накнаду тих трошкова одбијен и применом члана 154. и члана 165. став 1. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић