Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5083/22 od 08.12.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Majdanpeku P1 17/21 od 21.09.2022. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema članu 441. ZPP revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od 04.02.2015. do 31.12.2018. godine bila radno angažovana kod tuženog po osnovu 12 ugovora o radu koji su sukcesivno zaključivani na određeno vreme. Poslednji (12-ti ugovor o radu MK – .. od 01.01.2018. godine) tužilja je zaključila radi obavljanja „...“, na period od 01.01.2018. do 31.12.2018. godine. Ovaj ugovor o radu je izmenjen u tački 1. aneksa broj .. od 23.03.2018. godine tako što se reči „...“ zamenjuju rečima „...“. Među strankama nije bilo sporno da su u pitanju preimenovani poslovi ali da se radilo o istovrsnim poslovima. Rešenjem tuženog broj 4 od 03.11.2019. godine konstatovano je da je tužilji kod tuženog prestao radni odnos dana 31.12.2018. godine, istekom roka za koji je zasnovan.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17) predviđeno je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanje određenog događaja za vreme trajanja tih potreba (stav 1). U daljim stavkama tog člana predviđeno je kada poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim licima zasniva na period sa prekidom ili bez prekida i ne može biti duži od 24 meseca. Radni odnos tužilja je zasnovala shodno odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17). Naznačenom odredbom propisano je da radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan. Kako je tužilja poslednji ugovor o radu od 01.01.2018. godine zaključila na određeno vreme, odnosno istim je produžen rad na određeno vreme utvrđen članom 3. tačka 2. ugovora o radu broj MK .. od 01.07.2017. godine, počev od 01.01.2018. do 31.12.2018. godine, to je radni odnos prestao na zakonit način u skladu sa napred naznačenom odredbom jer je istekao rok na koji je radni odnos zasnovan. Rešenjem, samom po sebi ne odlučuje se o pravu, već se u ovom slučaju samo saopštava njegova sadržina. Radni odnos prestaje po sili zakona po isteku roka na koji je zaključen. Dalje, u vezi prerastanja radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, nižestepeni sudovi nalaze da je tužilja radila u periodu od 04.02.2015. do 31.12.2018. godine. Zaključila je 12 ugovora o radu ali je obavljala različite poslove – kako je naznačeno u tim ugovorima. Iako među strankama nije sporno da su u pitanju istovrsni (preimenovani) poslovi, i iako prema odredbama Zakona o radu do preobražaja radnog odnosa dolazi na taj način što zaposleni nastavi sa radom po isteku ne samo ugovorenog roka (pet radnih dana) već i kada nastavi sa radom i nakonom zakonom određenog roka a kada traje duže od 24 meseca.

U konkretnoj činjeničnopravnoj situaciji mora se imati u vidu odredbe Zakona o budžetskom sistemu čije norme su obavezujuće za tuženu kao i Zakon o izmenama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 142/14... 95/18) a koji je bio u primeni u vreme nastanka spornog odnosa. Članom 27e stav 34. citiranog zakona propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2019. godine odnosno kasnijim izmenama taj rok je produžen do 31.12.2020. godine. Stavom 34. člana 27e je propisano da se može odstupiti od propisane regulative ali uz uslov da se dobije saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministarstva odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva s tim što broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla lica angažovana po ugovoru o delu povremenim poslovima ili preko omladinske studentske zadruge ne može biti veći od 10% od ukupnog broja zaposlenih. Članom 105. naznačenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisi u suprotnosti sa ovim zakonom primenjuju se odredbe ovog zakona.

Imajući u vidu činjenicu da je tuženi korisnik budžetskih sredstava to se na istog odnosi zabrana novog zapošljavanja odnosno zasnivanja radnog odnosa mimo prethodne pribavljene saglasnosti nadležnog organa (koja u ovom slučaju ne postoji) pa stoga radni odnos tužilje sa određenog nije mogao prerasti u radni odnos na neodređeno vreme. Shodno odluci o tom delu tužbenog zahteva proizlazi da je tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje.

Naime, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da se u ovom slučaju ne može primeniti odredba člana 37. stav 6. Zakona o radu. Tužilja je zasnovala radni odnos na određeno vreme a donošenjem rešenja o prestanku radnog odnosa samo se konstatuje da je radni odnos prestao jer je istekao rok na koji je radni odnos zasnovan. Dalje, u ovom slučaju ne mogu se primeniti pravila koja regulišu preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme. Pri ovako činjenično-pravnoj situaciji i imajući u vidu odredbu Zakona o budžetskom sistemu i član 27e stav 34. citiranog zakona (sa kasnijim izmenama) pravilno je zaključeno da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja upražnjenih radnih mesta do 31.12.2012. godine. Izuzetak naznačene zabrane predviđa stav 36. citiranog propisa (zasnivanje radnog odnosa sa novim radnicima do 10% od ukupnog broja zaposlenih) mogao je biti primenjen samo u slučaju pribavljanja saglasnosti Komisije Vlade uz pribavljeno mišljenje nadležnost ministarstva (saglasno stavu 35-37). Pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da se ovde radi o imperativnoj primeni tih propisa jer je članom 105. citiranog zakona propisano da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom onda se primenjuju odredbe tog zakona. Kako je tuženi korisnik javnih sredstava, pravilno je zaključeno da se citirane odredbe Zakona o budžetskom sistemu primenjuju i na njega, te da je stoga pravilan i zaključak da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan u celosti. Ovo iz razloga što drugi deo tužbenog zahteva vezano za isplatu i uplatu doprinosa zavisi od prethodnog dela tužbenog zahteva tužilje u pogledu kvalifikacije i zasnivanja njenog radnog odnosa kod tuženog.

Imajući u vidu napred izneto na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković