Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 5083/22 од 08.12.2022. године одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Мајданпеку П1 17/21 од 21.09.2022. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Према члану 441. ЗПП ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.

Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у периоду од 04.02.2015. до 31.12.2018. године била радно ангажована код туженог по основу 12 уговора о раду који су сукцесивно закључивани на одређено време. Последњи (12-ти уговор о раду МК – .. од 01.01.2018. године) тужиља је закључила ради обављања „...“, на период од 01.01.2018. до 31.12.2018. године. Овај уговор о раду је измењен у тачки 1. анекса број .. од 23.03.2018. године тако што се речи „...“ замењују речима „...“. Међу странкама није било спорно да су у питању преименовани послови али да се радило о истоврсним пословима. Решењем туженог број 4 од 03.11.2019. године констатовано је да је тужиљи код туженог престао радни однос дана 31.12.2018. године, истеком рока за који је заснован.

На основу овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су закључили да је тужбени захтев неоснован.

Одредбом члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 13/17) предвиђено је да уговор о раду може да се закључи на одређено време за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступање одређеног догађаја за време трајања тих потреба (став 1). У даљим ставкама тог члана предвиђено је када послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим лицима заснива на период са прекидом или без прекида и не може бити дужи од 24 месеца. Радни однос тужиља је засновала сходно одредби члана 175. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 13/17). Назначеном одредбом прописано је да радни однос престаје истеком рока за који је заснован. Како је тужиља последњи уговор о раду од 01.01.2018. године закључила на одређено време, односно истим је продужен рад на одређено време утврђен чланом 3. тачка 2. уговора о раду број МК .. од 01.07.2017. године, почев од 01.01.2018. до 31.12.2018. године, то је радни однос престао на законит начин у складу са напред назначеном одредбом јер је истекао рок на који је радни однос заснован. Решењем, самом по себи не одлучује се о праву, већ се у овом случају само саопштава његова садржина. Радни однос престаје по сили закона по истеку рока на који је закључен. Даље, у вези прерастања радног односа са одређеног на неодређено време, нижестепени судови налазе да је тужиља радила у периоду од 04.02.2015. до 31.12.2018. године. Закључила је 12 уговора о раду али је обављала различите послове – како је назначено у тим уговорима. Иако међу странкама није спорно да су у питању истоврсни (преименовани) послови, и иако према одредбама Закона о раду до преображаја радног односа долази на тај начин што запослени настави са радом по истеку не само уговореног рока (пет радних дана) већ и када настави са радом и наконом законом одређеног рока а када траје дуже од 24 месеца.

У конкретној чињеничноправној ситуацији мора се имати у виду одредбе Закона о буџетском систему чије норме су обавезујуће за тужену као и Закон о изменама Закона о буџетском систему („Службени гласник РС“, бр. 142/14... 95/18) а који је био у примени у време настанка спорног односа. Чланом 27е став 34. цитираног закона прописано је да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2019. године односно каснијим изменама тај рок је продужен до 31.12.2020. године. Ставом 34. члана 27е је прописано да се може одступити од прописане регулативе али уз услов да се добије сагласност тела Владе на предлог надлежног министарства односно другог надлежног органа уз претходно прибављено мишљење министарства с тим што број запослених на одређено време због повећаног обима посла лица ангажована по уговору о делу повременим пословима или преко омладинске студентске задруге не може бити већи од 10% од укупног броја запослених. Чланом 105. назначеног закона прописано је да ако су одредбе других закона односно прописи у супротности са овим законом примењују се одредбе овог закона.

Имајући у виду чињеницу да је тужени корисник буџетских средстава то се на истог односи забрана новог запошљавања односно заснивања радног односа мимо претходне прибављене сагласности надлежног органа (која у овом случају не постоји) па стога радни однос тужиље са одређеног није могао прерасти у радни однос на неодређено време. Сходно одлуци о том делу тужбеног захтева произлази да је тужбени захтев тужиље у преосталом делу неоснован.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиље.

Наиме, правилно су нижестепени судови закључили да се у овом случају не може применити одредба члана 37. став 6. Закона о раду. Тужиља је засновала радни однос на одређено време а доношењем решења о престанку радног односа само се констатује да је радни однос престао јер је истекао рок на који је радни однос заснован. Даље, у овом случају не могу се применити правила која регулишу преображај радног односа са одређеног на неодређено време. При овако чињенично-правној ситуацији и имајући у виду одредбу Закона о буџетском систему и члан 27е став 34. цитираног закона (са каснијим изменама) правилно је закључено да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања упражњених радних места до 31.12.2012. године. Изузетак назначене забране предвиђа став 36. цитираног прописа (заснивање радног односа са новим радницима до 10% од укупног броја запослених) могао је бити примењен само у случају прибављања сагласности Комисије Владе уз прибављено мишљење надлежност министарства (сагласно ставу 35-37). Правилно закључују нижестепени судови да се овде ради о императивној примени тих прописа јер је чланом 105. цитираног закона прописано да ако су одредбе других закона односно прописа у супротности са овим законом онда се примењују одредбе тог закона. Како је тужени корисник јавних средстава, правилно је закључено да се цитиране одредбе Закона о буџетском систему примењују и на њега, те да је стога правилан и закључак да је тужбени захтев тужиље неоснован у целости. Ово из разлога што други део тужбеног захтева везано за исплату и уплату доприноса зависи од претходног дела тужбеног захтева тужиље у погледу квалификације и заснивања њеног радног односа код туженог.

Имајући у виду напред изнето на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић