U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je dana 17.11.2014. godine podneo tužbu radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa zaključenog 12.08.2014. godine sa tuženim, kao i vraćanje tužioca na rad i naknade štete. Zahtev za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa tužilac zasniva na tvrdnjama da je kod tuženog radio na neodređeno vreme po ugovoru o radu zaključenom 12.02.2014. godine na radnom mestu ... . Nakon zdravstvenih problema, zbog kojih je bio na bolničkom lečenju pa i na bolovanju od maja do jula 2014. godine, tužilac je pristupio u prostorije tuženog radi zaključenja sporazuma za koji je tužilac bio uveren da je sporazum o premeštaju na drugo, niže radno mesto, da bi nakon što je došao kući i ukućani mu pročitali sporazum utvrdio da je ustvari potpisan sporazum o prestanku radnog odnosa čime je on bio doveden u zabludu od strane tuženog i da stoga sporazum o prestanku radnog odnosa treba poništiti. Eventualnim tužbenim zahtevom postavljenim u toku parnice tužilac je tražio utvrđenje ništavosti sporazuma o prestanku radnog odnosa smatrajući da isti nije donet u skladu sa odredbama Zakona o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužba podneta blagovremeno te je odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva usvajajući osnovni tužbeni zahtev za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog zaključio da je tužba tužioca za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa neblagovrena jer je podneta po proteku roka od 60 dana propisanog odredbom člana 195. Zakona o radu u odnosu na datum sačinjavanja sporazuma 12.08.2014. godine.

Osnovano se navodima revizije ukazuje da je rešenje o ukidanju prvostepene presude i odbačaju tužbe kao neblagovremene doneto pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 177. Zakona o radu propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog (stav 1) i da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi i o ostvarivanja prava za slučaj nezaposlenosti (stav 2). Iz ove zakonske odredbe proizilazi da do prestanka radnog odnosa može doći na osnovu sporazuma radnika i poslodavca ali da taj sporazum mora izdržavati pravu volju ugovornih strana zbog čega bi za slučaj postojanja mane volje jednog od učesnika sporazumevanja takav sporazum bio rušljiv pravni posao za čije pobijanje se ima primeniti rok od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno prestanak prinude propisan članom 117. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako osnovnim tužbenim zahtevom tužilac traži poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa zbog toga što je doveden u zabludu od strane poslodavca, to se blagovremenost tužbe za poništaj sporazuma, integraciju i naknadu štete trebala ceniti u odnosu na dan saznanja razloga rušljivosti u smislu člana 117. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne u smislu člana 195. Zakona o radu koji propisuje rok za zaštitu povređenog prava radnika u slučaju kada je odluka doneta suprotno zakonu ili opštem aktu odnosno kada se smatra da je ista nezakonita.

U nastavku postupka drugostepeni sud će imati u vidu izloženo i ponovo oceniti blagovremenost tužbe, pa ukoliko utvrdi da je tužba podneta u zakonskom roku o osnovanosti osnovnog tužbenog zahteva odlučiće pravilnom primenom materijalnog prava imajući u vidu da je tužilac u toku postupka istakao i eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje ništvosti sporazuma o prestanku radnog odnosa.

Iz iznetih razloga odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković