У проведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је дана 17.11.2014. године поднео тужбу ради поништаја споразума о престанку радног односа закљученог 12.08.2014. године са туженим, као и враћање тужиоца на рад и накнаде штете. Захтев за поништај споразума о престанку радног односа тужилац заснива на тврдњама да је код туженог радио на неодређено време по уговору о раду закљученом 12.02.2014. године на радном месту ... . Након здравствених проблема, због којих је био на болничком лечењу па и на боловању од маја до јула 2014. године, тужилац је приступио у просторије туженог ради закључења споразума за који је тужилац био уверен да је споразум о премештају на друго, ниже радно место, да би након што је дошао кући и укућани му прочитали споразум утврдио да је уствари потписан споразум о престанку радног односа чиме је он био доведен у заблуду од стране туженог и да стога споразум о престанку радног односа треба поништити. Евентуалним тужбеним захтевом постављеним у току парнице тужилац је тражио утврђење ништавости споразума о престанку радног односа сматрајући да исти није донет у складу са одредбама Закона о раду.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужба поднета благовремено те је одлучио о основаности тужбеног захтева усвајајући основни тужбени захтев за поништај споразума о престанку радног односа и враћању на рад.

Другостепени суд је, одлучујући о жалби туженог закључио да је тужба тужиоца за поништај споразума о престанку радног односа неблаговрена јер је поднета по протеку рока од 60 дана прописаног одредбом члана 195. Закона о раду у односу на датум сачињавања споразума 12.08.2014. године.

Основано се наводима ревизије указује да је решење о укидању првостепене пресуде и одбачају тужбе као неблаговремене донето погрешном применом материјалног права.

Одредбом члана 177. Закона о раду прописано је да радни однос може да престане на основу писменог споразума послодавца и запосленог (став 1) и да је пре потписивања споразума послодавац дужан да запосленог писменим путем обавести о последицама до којих долази и о остваривања права за случај незапослености (став 2). Из ове законске одредбе произилази да до престанка радног односа може доћи на основу споразума радника и послодавца али да тај споразум мора издржавати праву вољу уговорних страна због чега би за случај постојања мане воље једног од учесника споразумевања такав споразум био рушљив правни посао за чије побијање се има применити рок од једне године од сазнања за разлог рушљивости, односно престанак принуде прописан чланом 117. став 1. Закона о облигационим односима.

Како основним тужбеним захтевом тужилац тражи поништај споразума о престанку радног односа због тога што је доведен у заблуду од стране послодавца, то се благовременост тужбе за поништај споразума, интеграцију и накнаду штете требала ценити у односу на дан сазнања разлога рушљивости у смислу члана 117. став 1. Закона о облигационим односима, а не у смислу члана 195. Закона о раду који прописује рок за заштиту повређеног права радника у случају када је одлука донета супротно закону или општем акту односно када се сматра да је иста незаконита.

У наставку поступка другостепени суд ће имати у виду изложено и поново оценити благовременост тужбе, па уколико утврди да је тужба поднета у законском року о основаности основног тужбеног захтева одлучиће правилном применом материјалног права имајући у виду да је тужилац у току поступка истакао и евентуални тужбени захтев за утврђење ништвости споразума о престанку радног односа.

Из изнетих разлога одлучено је као у изреци на основу члана 416. став 2. ЗПП.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић