.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1792/2025
10.07.2025. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Rajčević, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „...“ ..., koju zastupa Pravobranilaštvo Grada Sombora, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 260/25 od 13.02.2025. godine, u sednici održanoj 10.07.2025. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 260/25 od 13.02.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 260/25 od 13.02.2025. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 209/23 od 21.11.2024. godine, stavom prvim izreke, odbačena je tužba u delu tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da joj na ime zakonske zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada isplati 1.809,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.12.2021. godine do isplate. Stavovima drugim i trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, u nepresuđenom delu, i tužena obavezana da tužilji isplati ukupno 182.914,00 dinara za period od novembra 2017. godine zaključno sa avgustom 2021. godine na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada i to: na relaciji Sombor – ... – Sombor od 76.200,00 dinara, za gradski prevoz ... – lokal od 17.814,00 dinara i Sombor – lokal od 88.900,00 dinara, sve uvećano za zakonsku zateznu kamatu porpisanu Zakonom o zateznoj kamati počev od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja do isplate, na način bliže naveden u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke, tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 251.179,71 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 260/25 od 13.02.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 243.545,99 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužene u preostalom delu i potvrđena prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu odredbe člana 404. ZPP.
Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada sa pripadajućom kamatom. O ovom pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom – o pravu zaposlenih na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.
Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada podneta je 29.12.2020. godine, a podneskom od 15.07.2024. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 182.914,00 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.
Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Mirjana Andrijašević, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
