U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Maja Ramović, advokat iz ..., protiv tužene Zemljoradničke zadruge „Poljoprom“ iz Bora, čiji je punomoćnik Branislav Nikodijević, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1012/2019 od 28.04.2021. godine, u sednici održanoj 02.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1012/2019 od 28.04.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Boru P1 295/15 od 30.06.2016. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete koju je pretrpela zbog povrede na radu 25.08.2003. godine, a koja se ogleda u umanjenju radne sposobnosti, na ime jednokratne novčane rente za period od 23.08.2003. godine do 24.05.2016. godine, isplati 3.423.957,31 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 25.05.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka plati 349.912,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1012/2019 od 28.04.2021. godine, ukinuta je prvostepena presuda i odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete koju je pretrpela zbog povrede na radu 25.08.2003. godine, a koja se ogleda u umanjenju radne sposobnosti, na ime jednokratne novčane rente, za period od 25.08.2003. godine do 24.05.2016. godine isplati 3.423.957,31 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom od 25.05.2016. godine do isplate, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova postupka plati 428.384,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti prvostepene presude do isplate i obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka plati 22.500,00 dinara, a odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postpuka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili pogrešne primene Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na poslovima ... . Tužilja je povređena tokom radnog vremena 25.08.2003. godine, kada je postupajući po nalogu direktora brisala staklo na poslovnim prostorijama tužene, kada je staklo puklo i poseklo joj desnu podlakticu. Tom prilikom tužilja je zadobila tešku telesnu povredu, zbog koje povrede je bila sprečena da radi (bila na bolovanju) do 01.11.2005. godine. Nakon bolovanja, od 01.11.2005. godine tužilja je nastavila sa radom kod tužene na istim poslovima na kojima je radila do povređivanja, sve do 30.09.2007. godine, kada joj je prestao radni odnos kao tehnološkom višku. Zbog teške telesne povrede desne podlaktice kod tužilje je umanjena životna aktivnost za 30 - 35%, a prema nalazui mišljenju sudskog veštaka specijaliste za medicinu rada kod tužilje postoji umanjenje radne sposobnosti za sve poslove koji zahtevaju rad obe ruke, za sve precizne poslove koji se obavljaju obema rukama ili samo desnom rukom, kao što je pisanje i rad na računaru, rad na kasi, pisaćoj mašini, dizanje i nošenje tereta, čišćenje prostorija i pranje prozora. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka finansijske struke Dragane Tošić Stojković od 26.04.2021. godine, koji dokaz je izveden pred drugostepenim sudom, sledi da je tužilji pre povređivanja obračunavana minimalna neto zarada, u periodu od septemra 2003. godine do aprila 2005. godine tužilja je primala naknadu bolovanja u visini minimalne zarade i da ne postoji razlika u zaradi tužilje u periodupre povrđivanja i minimalne naknade koju je primala za vreme bolovanja.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje, primenom člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da je tužilja kod istog poslodavca nastavila sa radom na istim poslovima do prestanka radnog odnosa 30.09.2007. godine, i da nije trpela štetu u vidu razlike zarade, kao i da nije dokazala da je zbog zadobijene povrede i umanjene radne sposobnosti trpela štetu u zaradi do 24.05.2016. godine i da prosečna neto zarada u RS ne može da bude kriterijum za utvrđivanje razlike zarade koju tužilja traži po navedenom osnovu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud, pravilnom primenom materijalnog prava, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije.

Članom 195. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećene ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.

Iz napred navedene odredbe sledi da se naknada materijalne štete u vidu izgubljene zarade od njenog nastanka do okončanja lečenja, odnosi na gubitak u zaradi koju bi oštećeni ostvario da nije došlo do povređivanja. To je dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarivanje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Pod izgubljenom zaradom od momenta okončanja lečenja, pa do momenta donošenja sudske odluke o naknadi štete, smatra se ona zarada koju bi oštećneo lice ostvarilo da nije postalo potpuno ili delimično nesposobno za rad, pa oštećenom pripada pravo na razliku u zaradi koju ostvaruje i koju bi ostvarivao da nije povređen. Renta je očekivani gubitak zarade u momentu donošenja sudske odluke pa za ubuduće, zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad. Osnov za ostvarivanje prava na rentu kao oblika materijalne štete, postoji ako se utvrdi da oštećeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje prihod od rada koji bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije umanjena radna sposobnost.

Tužilja tužbom traži naknadu materijalne štete, koju formuliše kao jednokratnu novčanu rentu i opredeljuje za period od povređivanja do veštačenja 24.05.2016. godine u vidu razlike od ukupno primljenih različitih vidova primanja ostvarenih u spornom periodu do iznosa javno objavljene prosečne zarade u Republici Srbiji u istom periodu.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da se materijalna šteta u ovom slučaju ne dosuđuje zbog umanjenja radne sposobnosti, već zbog zarade koja je usled toga izostala i to u vidu razlike koju bi tužilja ostvarila, a ne do iznosa javno objavljene prosečne zarade u Republici Srbiji. Kod utvrđenog da je tužilja nakon povređivanja 25.08.2003. godine do 01.11.2005. godine bila sprečena za rad (bila na bolovanju), da je 01.11.2005. godine nastavila da radi kod tužene na istim poslovima na kojima je radila do povređivanja sve do 30.09.2007. godine, kada joj je prestao radni odnos kao tehnološkom višku i da za to vreme nije trpela štetu u vidu razlike zarade, kao i da nije dokazala da je zbog zadobijene povrede i umanjene radne sposobnosti trpela štetu u periodu nakon prestanka radnog odnosa kod tužene od 30.09.2007. godine do 14.05.2016. godine, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je odbio, kao neosnovan zahtev tužilje. Naime, tužilja je predložila izvođenje dokaza veštačenjem od strane sudskog veštaka medicinske struke, radi utvrđena preostale radne sposobnosti, a koji predlog je odbijen od strane drugostepenog suda, jer je bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da je tužilja trebala da dokaže da li je umanjena radna sposobnost uticala na ostvarivanje zarade u kasnijem periodu, odnosno nakon što joj je prestao radni odnos kod tužene kao tehnološkom višku, pa kako je teret dokazivanja na tužilji, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je neosnovan zahtev tužilje i nakon što joj je otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku pa sve do 2016. godine.

Sa napred navedenih razloga, neosnovani su navodi revizije tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić