У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Добриле Страјина, председника већа, Гордане Комненић и Драгане Миросављевић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Маја Рамовић, адвокат из ..., против тужене Земљорадничке задруге „Пољопром“ из Бора, чији је пуномоћник Бранислав Никодијевић, адвокат из ..., ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиље, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 1012/2019 од 28.04.2021. године, у седници одржаној 02.11.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 1012/2019 од 28.04.2021. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Бору П1 295/15 од 30.06.2016. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена да тужиљи на име накнаде материјалне штете коју је претрпела због повреде на раду 25.08.2003. године, а која се огледа у умањењу радне способности, на име једнократне новчане ренте за период од 23.08.2003. године до 24.05.2016. године, исплати 3.423.957,31 динар са законском затезном каматом од 25.05.2016. године до исплате. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиљи на име трошкова поступка плати 349.912,00 динара, са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 1012/2019 од 28.04.2021. године, укинута је првостепена пресуда и одбијен је, као неоснован захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да тужиљи на име накнаде материјалне штете коју је претрпела због повреде на раду 25.08.2003. године, а која се огледа у умањењу радне способности, на име једнократне новчане ренте, за период од 25.08.2003. године до 24.05.2016. године исплати 3.423.957,31 динар, са законском затезном каматом од 25.05.2016. године до исплате, обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова поступка плати 428.384,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности првостепене пресуде до исплате и обавезана је тужиља да туженој на име трошкова другостепеног поступка плати 22.500,00 динара, а одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битних повреда одредаба парничног постпука и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку применом члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...18/20) и утврдио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или погрешне примене Закона о парничном поступку, па нема ни повреде из члана 374. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код тужене на пословима ... . Тужиља је повређена током радног времена 25.08.2003. године, када је поступајући по налогу директора брисала стакло на пословним просторијама тужене, када је стакло пукло и посекло јој десну подлактицу. Том приликом тужиља је задобила тешку телесну повреду, због које повреде је била спречена да ради (била на боловању) до 01.11.2005. године. Након боловања, од 01.11.2005. године тужиља је наставила са радом код тужене на истим пословима на којима је радила до повређивања, све до 30.09.2007. године, када јој је престао радни однос као технолошком вишку. Због тешке телесне повреде десне подлактице код тужиље је умањена животна активност за 30 - 35%, а према налазуи мишљењу судског вештака специјалисте за медицину рада код тужиље постоји умањење радне способности за све послове који захтевају рад обе руке, за све прецизне послове који се обављају обема рукама или само десном руком, као што је писање и рад на рачунару, рад на каси, писаћој машини, дизање и ношење терета, чишћење просторија и прање прозора. Из налаза и мишљења судског вештака финансијске струке Драгане Тошић Стојковић од 26.04.2021. године, који доказ је изведен пред другостепеним судом, следи да је тужиљи пре повређивања обрачунавана минимална нето зарада, у периоду од септемра 2003. године до априла 2005. године тужиља је примала накнаду боловања у висини минималне зараде и да не постоји разлика у заради тужиље у периодупре поврђивања и минималне накнаде коју је примала за време боловања.

Другостепени суд је након одржане расправе, укинуо првостепену пресуду и одбио, као неоснован захтев тужиље, применом члана 195. став 2. Закона о облигационим односима, сматрајући да је тужиља код истог послодавца наставила са радом на истим пословима до престанка радног односа 30.09.2007. године, и да није трпела штету у виду разлике зараде, као и да није доказала да је због задобијене повреде и умањене радне способности трпела штету у заради до 24.05.2016. године и да просечна нето зарада у РС не може да буде критеријум за утврђивање разлике зараде коју тужиља тражи по наведеном основу.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је одлучио другостепени суд, правилном применом материјалног права, са којих разлога су неосновани наводи ревизије.

Чланом 195. став 1. Закона о облигационим односима, прописано је да ко другоме нанесе телесну повреду или му наруши здравље, дужан је накнадити му трошкове око лечења и друге потребне трошкове с тим у вези, као и зараду изгубљену ако повређени због потпуне или делимичне неспособности за рад губи зараду, или су му потребе трајно повећене или су могућности његовог даљег развијања и напредовања уништене или смањене, одговорно лице дужно је плаћати повређеном одређену новчану ренту, као накнаду за ту штету.

Из напред наведене одредбе следи да се накнада материјалне штете у виду изгубљене зараде од њеног настанка до окончања лечења, односи на губитак у заради коју би оштећени остварио да није дошло до повређивања. То је добитак који се основано могао очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остваривање спречено штетниковом радњом или пропуштањем. Под изгубљеном зарадом од момента окончања лечења, па до момента доношења судске одлуке о накнади штете, сматра се она зарада коју би оштећнео лице остварило да није постало потпуно или делимично неспособно за рад, па оштећеном припада право на разлику у заради коју остварује и коју би остваривао да није повређен. Рента је очекивани губитак зараде у моменту доношења судске одлуке па за убудуће, због потпуне или делимичне неспособности за рад. Основ за остваривање права на ренту као облика материјалне штете, постоји ако се утврди да оштећени услед претрпљених повреда и нарушења здравља не може да остварује приход од рада који би остваривао да је здрав и да му није умањена радна способност.

Тужиља тужбом тражи накнаду материјалне штете, коју формулише као једнократну новчану ренту и опредељује за период од повређивања до вештачења 24.05.2016. године у виду разлике од укупно примљених различитих видова примања остварених у спорном периоду до износа јавно објављене просечне зараде у Републици Србији у истом периоду.

Правилан је закључак другостепеног суда да се материјална штета у овом случају не досуђује због умањења радне способности, већ због зараде која је услед тога изостала и то у виду разлике коју би тужиља остварила, а не до износа јавно објављене просечне зараде у Републици Србији. Код утврђеног да је тужиља након повређивања 25.08.2003. године до 01.11.2005. године била спречена за рад (била на боловању), да је 01.11.2005. године наставила да ради код тужене на истим пословима на којима је радила до повређивања све до 30.09.2007. године, када јој је престао радни однос као технолошком вишку и да за то време није трпела штету у виду разлике зараде, као и да није доказала да је због задобијене повреде и умањене радне способности трпела штету у периоду након престанка радног односа код тужене од 30.09.2007. године до 14.05.2016. године, то је правилно одлучио другостепени суд када је одбио, као неоснован захтев тужиље. Наиме, тужиља је предложила извођење доказа вештачењем од стране судског вештака медицинске струке, ради утврђена преостале радне способности, а који предлог је одбијен од стране другостепеног суда, јер је без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, с обзиром да је тужиља требала да докаже да ли је умањена радна способност утицала на остваривање зараде у каснијем периоду, односно након што јој је престао радни однос код тужене као технолошком вишку, па како је терет доказивања на тужиљи, то је правилан закључак другостепеног суда да је неоснован захтев тужиље и након што јој је отказан уговор о раду као технолошком вишку па све до 2016. године.

Са напред наведених разлога, неосновани су наводи ревизије тужиље о погрешној примени материјалног права.

Имајући у виду напред наведено, Врховни касациони суд је на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић