U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vojislav Đunić, advokat iz ..., protiv tuženog „Dunav“ Društvo za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Milan Rašeta, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3482/17 od 15.05.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 07.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3482/17 od 15.05.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3482/17 od 15.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3038/15 od 17.05.2017. godine, u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke, kojima je poništeno, kao nezakonito, rešenje tuženog kojim je otkazan Ugovor o radu zaključen sa tužiljom 15.03.2003. godine, obavezan tuženi da tužilju vrati na rad i da joj, na ime naknade troškova parničnog postupka, isplati iznos od 328.500,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji, na ime naknade troškova nastalih u postupku po žalbi, isplati iznos od 18.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se navodima revizije osporava pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i stavlja primedba na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP. Drugostepeni sud je čitanjem dokaza izvedenim pred prvostepenim sudom i neposrednim izvođenjem dokaza na raspravi održanoj pred tim sudom, upotpunio utvrđenje o činjeničnom stanju i uz obrazloženu ocenu dokaza utvrdio sve bitne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava i odluku o izjavljenoj žalbi. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju, utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom i nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu Ugovora o radu zaključenog 15.03.2003. godine na neodređeno vreme na poslovima ..., u Filijali osiguranja ... . Aneksom ugovora o radu od 31.10.2005. godine, dopunjen je ugovor o radu od 15.03.2003. godine, između ostalog, utoliko što je u članu 2. ugovora, dodat stav 2. kojim su opisani poslovi zaposlenog: određuje ciljne grupe, priprema ponude za zaključenje ugovora o osiguranju, zaključuje ugovore o osiguranju, vrši prezentacije i promovisanje programa osiguranja, prati redovnost naplate premije osiguranja, po potrebi prima zahteve osiguranika za isplatu naknade za osiguranje, kontaktira osiguranike po svim spornim pitanjima, prati portfelje osiguranja i preuzima mere za njegovo povećanje, sačinjava dnevni i nedeljni izveštaj o svom radu i dostavlja ga neposrednom rukovodiocu, predlaže mere za poboljšanje prodaje osiguranja i obavlja druge poslove po nalogu neposrednog rukovodioca.

Tužilja je zbog porodiljskog odustva odsustvovala sa rada od maja meseca 2004. do kraja februara 2008. godine, a po povratku sa bolovanja zaključila je aneks ugovora o radu od 28.02.2008. godine za isto radno mesto. Tada je primila pojedinačni Plan prodaje za period od 01.03.2008. godine do 31.12.2008. godine, prema kom je trebalo da svaki mesec zaključi određeni broj ugovora o dobrovoljnom osiguranju i to: za mart i april po 70 predmeta, za maj 80 predmeta, za jun 70 predmeta, za jul 50, za avgust 20, za septembar 50, za oktobar, novembar i decembar 2008. godine po 80 ugovora (ukupno 650 ugovora).

U upozorenju o negativnim rezultatima rada, zavedenom kod tuženog 15.08.2008. godine, navedeno da je Planom prodaje za period od 01.01. do 30.06.2008. godine predviđena obaveza tužilje da u Dobrovoljni penzijski fond „Dunav“ učlani ukupno 290 članova, da je uvidom u evidenciju o novim članovima Fonda, utvrđeno da je tužilja u tom periodu učlanila 33 člana, čime ni približno nije ispunila individualni Plan prodaje, odnosno da je ispunila svega 11,38 % od zadatog plana. Imajući u vidu da je kao ... odgovorna za ispunjenje individualnog Plana prodaje u upozorenju je navedeno da je nedopustivo da tužilja ima ovako loš rezultat, pogotovo što nije početnik u poslovima koje obavlja. Navedeno je i da je Društvo u proteklom periodu izdvojilo značajna sredstva za eksternu obuku zaposlenih u prodajnoj mreži, u cilju edukacije kadrova, a koja bi rezultirala poboljšanjem rezultata rada, da iskustva agencije koja je držala obuku pokazuju da se nakon ove obuke povećava produktivnost zaposlenih za oko 30%, a što se tiče loše produktivnosti tužilje ista se nije poboljšala, već je naprotiv sve lošija i lošija. Pored toga, navedeno je da rezultati na poslednjoj proveri znanja tužilje, održanoj jula 2008. godine, nisu zadovoljavajući, pa joj je skrenuta pažnja da je neophodno da stalno unapređuje svoje znanje kako bi u potpunosti razumela funkcionisanje dobrovoljnih penzijskih fondova i potencijalnim članovima davala potpune i tačne informacije o poslovanju. Tužilja je upozorena da u narednom periodu poboljša svoje rezultate rada, tako što će pre svega u potpunosti savladati gradivo predviđeno za zaposlene u prodaji, više vremena provoditi na terenu u kontaktu sa potencijalnim članovima, bolje definisati strategiju prodaje i pokušati saradnju sa manjim preduzećima, prvenstveno sa onima u kojima je zastupljen privatni kapital. Posebno je napomenuto da neostvarivanje rezultata rada predstavlja kako osnov za umanjenje zarade, tako i osnov za otkaz ugovora o radu, a da će navedene mere biti razmotrene na osnovu rezultata ostvarenih u trećem kvartalu te godine, sa stanjem na dan 30.09.2008. godine.

Iz upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu od 01.10.2008. godine, proizlazi da tužilja na poslovima ... u Filijali ... duži vremenski period ne ostvaruje rezultate rada, odnosno da ne ispunjava zadati plan prodaje, da je u periodu od 01.01. do 30.06.2008. godine ispunila svega 11,38% zadatog plana prodaje, da rezultati na poslednjoj proveri znanja tužilje, održanoj jula 2008. godine nisu zadovoljavajući, da je 15.08.2008. godine pisanim putem obaveštena o pomenutim nezadovoljavajućim rezultatima rada i da su joj tom prilikom date instrukcije kako da poboljša svoje rezultate, pri čemu je upozorena da neostvarivanje rezultata rada predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu koji će biti razmatran na osnovu rezultata ostvarenih u tekućem kvartalu 2008. godine sa stanjem na dan 30.09.2008. godine. Zaposlena ni u narednom periodu po prijemu navedenog upozorenja nije poboljšala rezultate rada, što pokazuje činjenica da je umesto 410 članova planiranih za period od 01.01. do 30.09.2008. godine, tužilja učlanila samo 48 članova, čime ni približno nije ispunila individualni plan prodaje za dati period, odnosno da je ispunila 11,71% zadatog plana. Na upozorenje na otkaz tužilja se izjasnila podneskom od 08.10.2008. godine.

Pobijanim rešenjem tužilji je primenom člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005) otkazan ugovor o radu, sa pripadajućim aneksima, zbog neostvarivanja rezultata rada.

Iz iskaza tužilje saslušane u svoju parnične stranke, utvrđeno je da je zbog porodiljskog odustva bila odsutna sa rada gotovo četiri godine, da nakon povratka sa porodiljkog odsustva krajem marta 2008. godine nije prošla nikakvu novu obuku osim obuke iz 2003. godine, već da je dobila skriptu sa planom prodaje i nalog da obilazi fizička lica i privatne preduzetnike, a da je direktor Filijale imao mogućnost da korisnike traži u državnim i društvenim preduzećima. Tužilja je prema pojedinačnom planu trebalo da zaključi 650 ugovora za 10 meseci, dok je direktor bio u obavezi da za 12 meseci zaključi 800 ugovora, da je njemu bilo na raspolaganju službeno vozilo, a da njoj nije, već je na teren išla pešice, gradskim ili međugradskim prevozom, da su se mnoge firme koje je oblilazila nalazile van grada, da se često dešavalo da zakažu pa otkažu sastanak, ili da potencijalni osiguranici obave sastanak, ali da ne žele da zaključe ugovor, jer kao radnici privatnih preduzeća ostvaruju minimalne zarade, da je obavljala i poslove koji nisu bili u opisu njenog radnog mesta, utoliko što je radila u šalter sali, zbog čega je uvek morala da bude dostupna stranakama, da svaki ugovor uvodi u svoj kompjuter, a kako direktor nije bio vičan radu na računaru uvodila je i njegove ugovore, što je takođe zahtevalo vreme, a ponekad je morala da dežura u filijali umesto da traži korisnike na terenu, što direktor filijale nije bio u obavezi. U to vreme otpočela je svetska ekonomska kriza koja je imala uticaja na našu privredu i društvo, što je dovelo do pada vrednosti investicionih jedinica kod tuženog za 9,59% i da se broj lica klijenata samim tim smanjio, pa je tuženi, nakon što je tužilji otkazao ugovor o radu, upravo zbog loših rezultata, odnosno teške ekonomske situacije u pojedinim regijama zatvorio pojedine ekspoziture – poslovnice. Tužilja smatra i da nije ispoštovana procedura dostavljanja upozorenja o otkazu ugovora o radu jer je upozorenje za treći kvartal napisano 15.08.2008. godine kada je tužilja bila na godišnjem odmoru sa kog se vratila 25.08.2008. godine, prema čemu joj je faktički ostavljen rok od 35 dana da popravi rezultate rada.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni primenom materijalog prava iz Zakona o radu („Službeni glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005), važećeg u vreme donošenja pobijanog rešenja, u Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori br. 4/84, 7/91), ocenili da je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad osnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Članom 179. tačka 1. Zakona o radu je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi.

Konvencija MOR-a broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca predviđa da radniku neće prestati radni odnos zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla, izuzev ako mu je poslodavac prethodno dao instrukcije i pisano upozorenje. U tom slučaju, takvom radniku može prestati radni odnos ako on, i posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje, nastavi i dalje da obavlja poslove na nezadovoljavajući način.

Iz navedenog proizlazi da je poslodavac, da bi radni odnos zaposlenom prestao na zakonit način zbog neostvarivanja rezultata rada, dužan da zaposlenom da odgovarajuće instrukcije i pisano upozorenje, uz ostavljanje primerenog roka za poboljšanje rada.

Instrukcije podrazumevaju određivanje radnih ciljeva koji se moraju ostvariti, a zadatak koji se postavlja zaposlenom mora biti objektivno izvodljiv u određenom vremenskom periodu. Da bi otkaz iz ovog otkaznog razloga bio zakonit potrebno je da zaposleni objektivno mogući zadatak nije ostvario svojom krivicom, nečinjenjem ili nedovoljnim činjenjem. Stoga instrukcije podrazumevaju i davanje konkretnih uputstava kako da zaposleni obavlja svoje dužnosti na zadovoljavajući način u okviru i po isteku određenog roka za poboljšanje rada i rezultata rada.

U konkretnom slučaju tuženi je samo formalno ispoštovao zakonsku obavezu dostavljanja tužilji pisanog upozorenja o negativnim rezultatima rada i ostavio rok za poboljšanje rada, zbog čega se pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu ne može smatrati zakonitim.

Naime, tužilja je po povratku sa višegodišnjeg odsustva sa rada krajem februara 2008. godine dobila pojedinačni Plan prodaje prema kojem je za period od 01.03.2008. godine do 31.12.2008. godine trebalo da zaključi 650 ugovora o dobrovoljnom osiguranju. Upozorenjem o negativnim rezultatima rada od 15.08.2008. godine tužilja je obaveštena da je u peridu od 01.01.2008. godine do 30.06.2008. godine (iako nije radila u januaru i februaru 2008. godine) ispunila svega 11,38 % od zadatog plana, zbog čega joj je skrenuta pažnja da je neophodno da unapređuje svoje znanje i da u narednom periodu (trećem kvartalu do 30.09.2008. godine) poboljša svoje rezultate rada, pod pretnjom otkaza ugovora o radu, tako što će u potpunosti savladati gradivo predviđeno za zaposlene u prodaji, više vremena provoditi na terenu u kontaktu sa potencijalnim članovima, bolje definisati strategiju prodaje i pokušati saradnju sa manjim preduzećima, prvenstveno sa onima u kojima je zastupljen privatni kapital.

Imajući u vidu da tužilja po povratku sa porodiljskog odsustva dobila Plan prodaje za tekuću 2008. godinu, a da prethodno nije prošla obuku, koja je u periodu njenog odsustva sa rada kao eksterna sprovedena u odnosu na ostale zaposlene u prodajnoj mreži, da joj takva obuka u cilju poboljšanja produktivnosti nije omogućena ni nakon što prilikom testiranja u julu 2008. godine nije postigla zadovoljavajuće rezultate rada za prvi kvartal te godine, kao i da je tuženi upozorenjem o negativnim rezultatima rada od 15.08.2008. godine tužilji ostavio rok za poboljšanje rezultata rada do 30.09.2008. godine, a koji je zapravo počeo da teče 25.08.2008. godine, kada se tužilja vratila sa godišnjeg odmora, ne može se prihvatiti da je tuženi pre donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu kao poslodavac tužilji dao odgovarajuće instrukcije i ostavio joj dovoljan rok za poboljšanje rezultata rada.

Takvo postupanje tuženog prema tužilji je suprotno odredbi člana 20. Pravilnika o radu tuženog od 20.09.2005. godine, sa izmenama i dopunama od 26.02.2008. godine, prema kom zaposleni ima pravo i obaveze da se u toku radnog odnosa obrazuje, stručno osposobljava i usavršava za rad, koje pravo je tužilji uskraćeno, a s tim u vezi je bitno napomenuti da se prema čl. 40. i 41. Pravilnika rezultati rada zaposlenog utvrđuju mesečno (što prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi nije činio), da se po osnovu rezultata rada zaposlenom može povećati ili umanjiti zarada, a da se primenom člana 68. tačka 24. Pravilnika u vezi člana 18. tačka 3. ugovora o radu zaključenog sa tužiljom, zaposlenom može izreći mera prestanka radnog odnosa ako ne ostvari predviđene rezultate rada, iz neopravdanih razloga, u periodu od 3 meseca uzastopno.

Po oceni Vrhovnog kascionog suda, dovedeno je u pitanje da je zadatak –norma predviđena za tužilju pojedinačnim Planom prodaje bila objektivno izvodljiva u uslovima u kojima je tužilja radila, odnosno da tužilja iz neopravdanih razloga nije ispunila zadate rezultate rada. Ovo najpre zbog toga što je tužilja trebalo da zaključi 650 ugovora za 10 meseci, pri čemu nije imala na raspolaganju službeno vozilo, već da je na teren u obilazak potencijalnih klijenata išla pešice ili prevozom, da je imala nalog da ugovore zaključuje sa fizičkim licima i zaposlenima u privatnom sektoru kao ekonomski slabijom kategorijom stanovništva, da je pored obaveze pregovaranja i zaključivanja ugovora u okviru Plana prodaje obavljala i poslove u šalter sali sa strankama, a da je obavljala i poslove koji nisu bili u opisu njenog radnog mesta utoliko što je, iz razloga što direktor Filijale nije poznavao rad na računaru, ugovore koje je on zaključivao uvodila u računar, što joj je takođe iziskivalo vreme i uticalo na ostvarne rezultate rada.

Pored navedenog, na objektivnu nemogućnost ispunjenja očekivanih rezultata rada tužilje ukazuje i činjenica da je u to vreme zbog opšte krize došlo do pada vrednosti investicionih jedinica kod tuženog za 9,59%, da se broj klijenata samim tim smanjio, da je tuženi zatvorio pojedine ekspoziture zbog loših rezultata, kao posledice teške ekonomske situacije u pojedinim regijama (ukupan procenat realizacije plana prodaje na dan 30.06.2008. godine u regionu Centralne i Istočne Srbije, kome pripada Filijala u ... u kojoj je tužilja radila je 37,41%, a procenat ispunjenja glavne prodaje i direktora Filijale ... je 26,67 %)

Čak i pod uslovom da je plan tuženog zadat tužilji bio objektivno moguć, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu postojali uslovi za otkaz ugovora o radu tužilji, jer tuženi kao poslodavac, na kome je teret dokazivanja da je učinjena povreda radne obaveze, nije dokazao da su na strani tužilje postojali propusti u smislu da poverene poslove nije obavljala savesno, kvalitetno i uredno, da nije obilazila potencijalne klijente i nudila ugovore o osiguranju i sl., odnosno da na strani tužilje ima krivice zbog nečinjenja ili nedovoljnog činjenja.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da je pobijana odluka suprotna važećoj sudskoj praksi, odnosno da iz odluka dostavljenih uz reviziju proizlazi zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično - pravnoj situaciji. Ne može se poistovetiti situacija tužilje sa licima, kojima je po istom osnovu pravnosnažno prestao radni odnos kod tuženog, jer iz odluka koje je tuženi dostavio uz reviziju proizlazi da ta lica nisu kao tužilja pre prijema individualnog Plana prodaje za tekuću godinu odustvovali sa rada u duže vremenskom periodu (gotovo 4 godine), što se kod tužilje po prirodi stvari, u vezi sa prilagođavanjem na nove uslove rada u postojećim okolnostima u kojima tuženi tužilji, za razliku od ostalih zaposlenih nije omogućio ni stručnu obuku, odražavalo i na same rezultate rada, posebno u prvim mesecima.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić