Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5483/2021 od 07.02.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, šestom, sedmom i osmom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena-protivtužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ili na osnovu člana 441. Zakona o parničnom postupku.

Prema prirodi tražene pravne zaštite ova parnica spada u parnice iz radnih sporova. Odlučujući o reviziji tužene-protivtužilje izjavljenoj protiv pobijane presude Vrhovni sud je ocenio da je dozvoljena, imajući u vidu da se u konkretnom slučaju po protivtužbi tužene-protivtužilje radi o parnici iz radnog odnosa u smislu posebne odredbe člana 441. ZPP kod kojih je revizija uvek dozvoljena, pa kako su zahtev tužbe radi isplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa i zahtev protivtužbe radi utvrđenja da je ništav ugovor o radu i ne proizvodi pravno dejstvo u koneksnoj vezi, to se o tužbenom i protivtužbenom zahtevu mora odlučiti istovremeno. Zbog toga nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaključila ugovor o radu br. .../... sa tuženom radi obavljanja poslova radnog mesta pomoćnik prodaje na neodređeno vreme počev od 01.07.2015. godine i istog dana je prijavljena kao osiguranik kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Ugovoreno je da tužilja stupa na rad 01.07.2015. godine, te da se zarada obračunava i isplaćuje u visini minimalne zarade. Počev od 03.08.2015. godine bila je privremeno sprečena da radi do 16.01.2016. godine kada je stekla pravo na porodiljko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta, koje je trajalo do 16.01.2017. godine. Mišljenjem Komisije za procenu potreba za prižanjem dodatne obrazovne zdravstvene ili socijalne podrške tužilji je priznato pravo na produženo odsusutvo sa rada radi posebne nege deteta u trajanju od tri meseca. Nakon inspekcijskog nadzora po zahtevu tužilje, Inspektor rada doneo je rešenje kojim je ovde tuženoj kao poslodavcu naloženo da joj isplati naknadu zarade za vreme porodiljkog odsustva i odsustva radi nege deteta od 16.01.2016. godine do 30.09.2016. godine. Tužena je isplatila tužilji za 2016. godinu deo zarade za mesece januar, februar, mart, maj, jun, juli i avgust. Tužilja je otkazala ugovor o radu pisanim putem 03.04.3017. godine. Rešenjem Republičkog fonda PIO od 19.07.2017. godine utvrđen joj je prestanak svojstva osiguranika po osnovu zaposlenja. Tužilja je za vreme trudnoće zaključila ugovor o radu o čemu je tužena imala saznanja. Prema navodima tužilje nije odlazila na posao jer tužena to od nje nije tražila, a prvog dana kada je trebalo da stupi na rad usmeno se javila tuženoj i zamolila da se odloži početak rada jer joj je dete bolesno. Posle mesec dana obavestila je tuženu da neće moće da radi usled trudničkog bolovanja, nakon čega je dostavljala dokumentaciju o privremenoj sprečenosti za rad (počev od 03.08.2015. godine). Na osnovu nalaza veštaka ekonomsko -finansijske struke utvrđena je visina novčanog potraživanja na osnovu objavljenih podataka o visini minimalne zarade koja je i ugovorena, i to: razlike između isplaćene i punog iznosa naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, naknade za vreme porodiljskog odsustva, naknade za vreme odsustva sa rada radi nege deteta, naknade za vreme odsutva sa radi posebne nege deteta i naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima, a na osnovu koga je opredeljena visina tužbenog zahteva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba članova 114. i 115. Zakona o radu, člana 102. Zakona o zdravstenom osiguranju, člana 13. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, zaključili da tužena u spornom periodu od jula 2015. godine do 03.04.2017. godine nije tužilji isplaćivala predmetno novčano potraživanje, iako je bila dužna. Zato je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana je tužena da joj isplati razliku naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, naknade za vreme porodiljskog odsustva, naknade za vreme odsustva sa rada radi nege deteta, naknade za vreme odsutva sa radi posebne nege deteta i naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmoru u iznosima utvrđenim nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, kao i da joj na dosuđene mesečne iznose uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Primenom članova 103. i 111. ZOO i člana 34. Zakona o radu, nižestepeni sudovi su ocenili je da neosnovan protivtužbeni zahtev tužene, nalazeći da je tužilja zasnovala radni odnos kod tužene počev od 01.07.2015. godine, te da zbog činjenica da od zasnivanja radnog odnosa nije obavljala ugovorene poslove i nije stupila na rad, predmetni ugovor o radu nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Tužilja nije stupila na rad sobzirom na to da su nastupile okolnosti koje su je opravdano sprečile, a zatim do nastupanja privremene sprečenosti 03.08.2015. godine u skladu sa dogovorom između tužilje i tužene. U tom periodu tužena je imala dovoljno vremena da tužilji otkaže ugovor o radu jer je otpao osnov zbog kojeg je navedeni ugovor zaključen, a imajući u vidu da je tužena postupajući po nalogu inspektora rada isplatila tužilji deo pripajućih naknada zarade, ocenili su da je na taj način izvršena konvalidacija predmetnog ogovora. Iz iznetih razloga, odbijen je protivtužbeni zahtev za uvrđenje da je ništav ugovor o radu i da ne proizvodi dejsto. Odlučujući o eventualnom protivtužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj ugovora o radu, primenom člana 117 ZOO odbačena je protivtužba u tom delu jer je od dana saznanja za eventualni razlog rušljivosti ugovora proteklo više od godinu dana.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilnost primene materijalnog prava se za sada ne može ispitati zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema članu 30. Zakona o radu ugovor o radu je akt zasnivanja radnog odnos kojim se određuje sadržina prava, obaveza i odgovornosti svakog zaposlenog i svakog poslodavca, a smatra se zaključenim kada ga potpišu zaposleni i poslodavac. Zaključuje se pre stupanja na rad u pisanom obliku, a ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu, smatra se da je danom početka rada, odnosno stupanjem na rad zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme (član 32. istog zakona).

Odredbom člana 34. navedenog zakona propisano je da zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad. Ako zaposleni ne stupi na rad danom utvrđenim ugovorom o radu, smatra se da nije zasnovao radni odnos, osim ako je sprečen da stupi na rad iz opravdnih razloga ili ako se poslodavac i zaposleni drugačije dogovore.

Saglasno napred citiranim odredbama zakona, ugovor o radu ne proizvodi pravno dejstvo samim zaključenjem odnosno potpisivanjem ugovora, već danom stupanja na rad. Ukoliko zaposleni ugovorenog dana ne počne da radi kod poslodavca, ugovor ne proizvodi pravno dejstvo i smatra se da nije ni zaključen, osim u slučaju objektivne sprečenosti zaposlenog ili dogovora sa poslodavcem. U tom slučaju zaposleni će stupiti na rad u novom roku zavisno od prirode trajanja objektivne sprečenosti da stupi na rad ugovorenog dana, odnosno u skladu sa sporazumom između zaposlenog i poslodavca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u skladu sa zaključenim ugovorom o radu bila je u obavezi da stupi na rad 01.07.2015. godine. Prema njenom iskazu. tužilja nije dolazila na posao jer tužena to od nje nije tražila, s tim što je prvog dana kada je trebalo da stupi na rad usmeno zamolila tuženu da se odloži početak rada zbog bolesti deteta. Nakon mesec dana obavestila je tuženu da je sprečena da radi usled trudničkog bolovanja počev 03.08.2015. godine. Imajući u vidu te okolnosti u odnosu na period od 01.07.2015. godine do 03.08.2015. godine, ostalo je neutvrđeno relevantno činjenično stanje za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari po tužbi tužilje i protivtužbi tužene. Ovo posebno zato što su nižestepeni sudovi propustili da cene na koji način i pod kojim uslovima je u skladu sa usmenim zahtevom tužilje (u odsustvu potvrde o privremenoj sprečenosti za rad usled bolesti deteta) odloženo njeno stupanje na rad, kao i period trajanja te objektivne sprečenositi s obzirom na njenu prirodu. Ukoliko je stupanje na rad odloženo sporazumom između stranaka, izostala je ocena sadržine tog dogovora, dakle na koji način i pod kojim uslovima je ugovoreno novo stupanje na rad, a od nastupanja te buduće činjenice zavisi nastanak, promena ili prestanak pravnog odnosa, odnosno pravno dejstvo ugovora o radu, a time i nastanak prava i obaveza iz potpisanog ugovora o radu.

Sledom navedenog, prvostepeni sud će u ponovnom postupku potpuno utvrditi činjenično stanje u smislu iznetih primedbi, da bi potom pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom i protivtužbenom zahtevu.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz navedenih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković