Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 5483/2021 од 07.02.2022. године, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда у ставовима првом, другом, трећем, четвртом, шестом, седмом и осмом изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена-противтужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. или на основу члана 441. Закона о парничном поступку.

Према природи тражене правне заштите ова парница спада у парнице из радних спорова. Одлучујући о ревизији тужене-противтужиље изјављеној против побијане пресуде Врховни суд је оценио да је дозвољена, имајући у виду да се у конкретном случају по противтужби тужене-противтужиље ради о парници из радног односа у смислу посебне одредбе члана 441. ЗПП код којих је ревизија увек дозвољена, па како су захтев тужбе ради исплате новчаног потраживања из радног односа и захтев противтужбе ради утврђења да је ништав уговор о раду и не производи правно дејство у конексној вези, то се о тужбеном и противтужбеном захтеву мора одлучити истовремено. Због тога није било места оцени изузетне дозвољености ревизије у смислу члана 404. ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), Врховни суд је нашао да је ревизија тужене основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је закључила уговор о раду бр. .../... са туженом ради обављања послова радног места помоћник продаје на неодређено време почев од 01.07.2015. године и истог дана је пријављена као осигураник код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање. Уговорено је да тужиља ступа на рад 01.07.2015. године, те да се зарада обрачунава и исплаћује у висини минималне зараде. Почев од 03.08.2015. године била је привремено спречена да ради до 16.01.2016. године када је стекла право на породиљко одсуство и одсуство са рада ради неге детета, које је трајало до 16.01.2017. године. Мишљењем Комисије за процену потреба за прижањем додатне образовне здравствене или социјалне подршке тужиљи је признато право на продужено одсусутво са рада ради посебне неге детета у трајању од три месеца. Након инспекцијског надзора по захтеву тужиље, Инспектор рада донео је решење којим је овде туженој као послодавцу наложено да јој исплати накнаду зараде за време породиљког одсуства и одсуства ради неге детета од 16.01.2016. године до 30.09.2016. године. Тужена је исплатила тужиљи за 2016. годину део зараде за месеце јануар, фебруар, март, мај, јун, јули и август. Тужиља је отказала уговор о раду писаним путем 03.04.3017. године. Решењем Републичког фонда ПИО од 19.07.2017. године утврђен јој је престанак својства осигураника по основу запослења. Тужиља је за време трудноће закључила уговор о раду о чему је тужена имала сазнања. Према наводима тужиље није одлазила на посао јер тужена то од ње није тражила, а првог дана када је требало да ступи на рад усмено се јавила туженој и замолила да се одложи почетак рада јер јој је дете болесно. После месец дана обавестила је тужену да неће моће да ради услед трудничког боловања, након чега је достављала документацију о привременој спречености за рад (почев од 03.08.2015. године). На основу налаза вештака економско -финансијске струке утврђена је висина новчаног потраживања на основу објављених података о висини минималне зараде која је и уговорена, и то: разлике између исплаћене и пуног износа накнаде зараде за време привремене спречености за рад, накнаде за време породиљског одсуства, накнаде за време одсуства са рада ради неге детета, накнаде за време одсутва са ради посебне неге детета и накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор, све у појединачним месечним износима, а на основу кога је опредељена висина тужбеног захтева.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су применом одредаба чланова 114. и 115. Закона о раду, члана 102. Закона о здравстеном осигурању, члана 13. Закона о финансијској подршци породици са децом, закључили да тужена у спорном периоду од јула 2015. године до 03.04.2017. године није тужиљи исплаћивала предметно новчано потраживање, иако је била дужна. Зато је усвојен тужбени захтев тужиље и обавезана је тужена да јој исплати разлику накнаде зараде за време привремене спречености за рад, накнаде за време породиљског одсуства, накнаде за време одсуства са рада ради неге детета, накнаде за време одсутва са ради посебне неге детета и накнаду штете за неискоришћени годишњи одмору у износима утврђеним налазом и мишљењем судског вештака, као и да јој на досуђене месечне износе уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање. Применом чланова 103. и 111. ЗОО и члана 34. Закона о раду, нижестепени судови су оценили је да неоснован противтужбени захтев тужене, налазећи да је тужиља засновала радни однос код тужене почев од 01.07.2015. године, те да због чињеница да од заснивања радног односа није обављала уговорене послове и није ступила на рад, предметни уговор о раду није противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. Тужиља није ступила на рад собзиром на то да су наступиле околности које су је оправдано спречиле, а затим до наступања привремене спречености 03.08.2015. године у складу са договором између тужиље и тужене. У том периоду тужена је имала довољно времена да тужиљи откаже уговор о раду јер је отпао основ због којег је наведени уговор закључен, а имајући у виду да је тужена поступајући по налогу инспектора рада исплатила тужиљи део припајућих накнада зараде, оценили су да је на тај начин извршена конвалидација предметног оговора. Из изнетих разлога, одбијен је противтужбени захтев за уврђење да је ништав уговор о раду и да не производи дејсто. Одлучујући о евентуалном противтужбеном захтеву којим је тражен поништај уговора о раду, применом члана 117 ЗОО одбачена је противтужба у том делу јер је од дана сазнања за евентуални разлог рушљивости уговора протекло више од годину дана.

По оцени Врховног суда, правилност примене материјалног права се за сада не може испитати због непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Према члану 30. Закона о раду уговор о раду је акт заснивања радног однос којим се одређује садржина права, обавеза и одговорности сваког запосленог и сваког послодавца, а сматра се закљученим када га потпишу запослени и послодавац. Закључује се пре ступања на рад у писаном облику, а ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду, сматра се да је даном почетка рада, односно ступањем на рад запослени засновао радни однос на неодређено време (члан 32. истог закона).

Одредбом члана 34. наведеног закона прописано је да запослени остварује права и обавезе из радног односа даном ступања на рад. Ако запослени не ступи на рад даном утврђеним уговором о раду, сматра се да није засновао радни однос, осим ако је спречен да ступи на рад из оправдних разлога или ако се послодавац и запослени другачије договоре.

Сагласно напред цитираним одредбама закона, уговор о раду не производи правно дејство самим закључењем односно потписивањем уговора, већ даном ступања на рад. Уколико запослени уговореног дана не почне да ради код послодавца, уговор не производи правно дејство и сматра се да није ни закључен, осим у случају објективне спречености запосленог или договора са послодавцем. У том случају запослени ће ступити на рад у новом року зависно од природе трајања објективне спречености да ступи на рад уговореног дана, односно у складу са споразумом између запосленог и послодавца.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у складу са закљученим уговором о раду била је у обавези да ступи на рад 01.07.2015. године. Према њеном исказу. тужиља није долазила на посао јер тужена то од ње није тражила, с тим што је првог дана када је требало да ступи на рад усмено замолила тужену да се одложи почетак рада због болести детета. Након месец дана обавестила је тужену да је спречена да ради услед трудничког боловања почев 03.08.2015. године. Имајући у виду те околности у односу на период од 01.07.2015. године до 03.08.2015. године, остало је неутврђено релевантно чињенично стање за доношење одлуке у овој правној ствари по тужби тужиље и противтужби тужене. Ово посебно зато што су нижестепени судови пропустили да цене на који начин и под којим условима је у складу са усменим захтевом тужиље (у одсуству потврде о привременој спречености за рад услед болести детета) одложено њено ступање на рад, као и период трајања те објективне спреченосити с обзиром на њену природу. Уколико је ступање на рад одложено споразумом између странака, изостала је оцена садржине тог договора, дакле на који начин и под којим условима је уговорено ново ступање на рад, а од наступања те будуће чињенице зависи настанак, промена или престанак правног односа, односно правно дејство уговора о раду, а тиме и настанак права и обавеза из потписаног уговора о раду.

Следом наведеног, првостепени суд ће у поновном поступку потпуно утврдити чињенично стање у смислу изнетих примедби, да би потом правилном применом материјалног права одлучио о тужбеном и противтужбеном захтеву.

Како одлука о трошковима поступка зависи од исхода одлуке о главној ствари, то је и она укинута.

Из наведених разлога, применом одредбе члана 416. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић