U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povrede iz tačke 12. istog stava, na koju se revizijom ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koji nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima, a ocenjeni su i žalbeni navodi od odlučnog zanačaja. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom takođe ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, a radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme zasnovala je 01.04.2005. godine, na radnom mestu ... Aneksom od 30.10.2009. godine raspoređena je na radno mesto rukovodioca Službe … Radni odnos joj je prestao na osnovu rešenja tuženog od 19.09.2011. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu, primenom člana 158. i 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom.

Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili da je tuženi doneo odluku da se svi poslovi vezani za zastupanje pred nadležnim sudovima, državnim organima Republike Srbije i u odnosima sa poslovnim bankama i drugim privrednim subjektima prenesu na advokatske kancelarije, pa su u skladu sa tim, 06.02. i 28.07.2011. godine, zaključeni ugovori o zastupanju i pružanju pravnih usluga sa tri advokata. Pravilnikom tuženog o organizaciji i sistematizaciji poslova od 30.06. i 05.09.2011. godine, u sektoru pravnih poslova postoje četiri službe u kojima su sistematizovana i radna mesta koja mogu obavljati lica koja imaju VII-1 stepen stručne spreme – Pravni fakultet. Generalni direktor tuženog je, odlukom od 13.09.2011. godine, utvrdio da će od ukupno 319 zaposlenih na neodređeno vreme, u narednom periodu od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom ukupno 16 zaposlenih, zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, da će generalni direktor doneti odluku o otkazu ugovora o radu, a da se nalaže stručnoj službi da Nacionalnoj službi za zapošljavanje dostavi imena lica koji su utvrđeni kao tehnološki višak, među kojima je i tužilja. Pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji doneto je 19.09.2011. godine, zbog prestanka potrebe za njenim radom usled organizacionih promena kod tuženog, u kome se između ostalog navodi i da joj se nije moglo obezbediti obavljanje drugog posla, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija, dokvalifikacija i druga prava u skladu sa zakonom, novom sistematizacijom i organizacijom Društva. Međutim, utvrđeno je i da je u periodu od 30.06. do 13.09.2011. godine ukupno 12 lica zasnovalo radni odnos kod tuženog, koji su različitih kvalifikacija i stepena stručne spreme, a među kojima je i 7 diplomiranih pravnika, koji su ugovore o radu sa tuženim zaključili 13.09.2011. godine, a od kojih je jedan raspoređen na poslove saradnika za …, a ostalih šest na pravne poslove.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili pobijano rešenje tuženog, zaključujući da je doneto uz povredu pravila postupka za donošenje rešenja primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, jer tuženi nije dokazao da je prestala potreba za radom tužilje, odnosno da nije mogao da je rasporedi na drugo radno mesto, ali i da je odluka o prestanku potrebe za radom tužilje doneta bez primene kriterijuma na osnovu kojih je utvrđeno da tužilja predstavlja tehnološki višak.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 179. taka 9. Zakona o radu, („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se, između ostalog odnosi i na potrebe poslodavca, i to ako je usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da sama činjenica da su radi obavljanja poslova zastupanja zaključeni ugovori sa advokatskim kancelarijama, ne znači automatski i prestanak potrebe za radom tužilje, već se prestanak potrebe za njenim radom ima ceniti i u odnosu na ostala radna mesta, za koje tužilja ispunjava uslove, a koja su kod poslodavca upražnjena. Suprotno navodima revizije, u konkretnom slučaju nije tužilja bila u obavezi da dokaže ovu činjenicu, odnosno da je kod tuženog postojalo radno mesto na koje je mogla biti raspoređena, upravo imajući u vidu da je neposredno pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji, tuženi zaključio ugovore o radu sa 12 lica različitih kvalifikacija i stručnih sprema, od kojih je samo 6 dana pre otkaza tužilji zaključen ugovor o radu sa 7 diplomiranih pravnika.

Pravilno sudovi nalaze da je pobijano rešenje nezakonito i iz razloga što se iz sprovedenog postupka kod tuženog, pre donošenja rešenja, kao ni iz samog rešenja o otkazu, ne može utvrditi na osnovu kojih kriterijuma je utvrđeno da upravo tužilja predstavlja tehnološki višak.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Primenom člana 153. Zakona o radu, tuženi nije bio u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, s obzirom na broj zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broj zaposlenih, ali mu to ne daje pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu ili na istim poslovima, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom. Pri tom, kriterijumi moraju biti unapred određeni, aktom kojim se određuje da je prestala potreba za određenim brojem radnika, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, pa sudovi pravilno nalaze da se saslušanjem svedoka ne može dokazivati postojanje i primena kriterijuma, kada se to ne proizilazi ni iz odluke tuženog o određivanju prestanka potrebe za radom određenog broja zaposlenih, ni iz sprovedenog postupka kod tuženog, kao ni iz odluke o prestanku radnog odnosa tužilji.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi, pravilnom primenom materijalnog prva zaključuju da je pobijano rešenje od 19.09.2011. godine, o otkazu ugovora o radu tužilji doneto uz povredu pravila pstupka za donošenje rešenja o otkazu primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, što ga čini nezakonitim, pa je kao takvo pravilno i poništeno, a tuženi obavezan da tužilju vrati na rad, u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. ovog Zakona

Na ovaj način, primenom člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić