У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни повреде из тачке 12. истог става, на коју се ревизијом указује, јер побијана одлука садржи јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама, који нису у супротности са изведеним доказима, а оцењени су и жалбени наводи од одлучног заначаја. Ни у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба овог Закона, па нема ни повреде из члана 361. став 1. ЗПП, на коју се ревизијом такође указује.

Према чињеничном стању на коме је заснована побијана одлука, тужиља је дипломирани правник са положеним правосудним испитом, а радни однос код туженог на неодређено време засновала је 01.04.2005. године, на радном месту ... Анексом од 30.10.2009. године распоређена је на радно место руководиоца Службе … Радни однос јој је престао на основу решења туженог од 19.09.2011. године, којим јој је отказан уговор о раду, применом члана 158. и 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, због престанка потребе за њеним радом.

Испитујући законитост побијаног решења, судови су утврдили да је тужени донео одлуку да се сви послови везани за заступање пред надлежним судовима, државним органима Републике Србије и у односима са пословним банкама и другим привредним субјектима пренесу на адвокатске канцеларије, па су у складу са тим, 06.02. и 28.07.2011. године, закључени уговори о заступању и пружању правних услуга са три адвоката. Правилником туженог о организацији и систематизацији послова од 30.06. и 05.09.2011. године, у сектору правних послова постоје четири службе у којима су систематизована и радна места која могу обављати лица која имају VII-1 степен стручне спреме – Правни факултет. Генерални директор туженог је, одлуком од 13.09.2011. године, утврдио да ће од укупно 319 запослених на неодређено време, у наредном периоду од 30 дана доћи до престанка потребе за радом укупно 16 запослених, због технолошких, економских и организационих промена, да ће генерални директор донети одлуку о отказу уговора о раду, а да се налаже стручној служби да Националној служби за запошљавање достави имена лица који су утврђени као технолошки вишак, међу којима је и тужиља. Побијано решење о отказу уговора о раду тужиљи донето је 19.09.2011. године, због престанка потребе за њеним радом услед организационих промена код туженог, у коме се између осталог наводи и да јој се није могло обезбедити обављање другог посла, рад код другог послодавца, преквалификација, доквалификација и друга права у складу са законом, новом систематизацијом и организацијом Друштва. Међутим, утврђено је и да је у периоду од 30.06. до 13.09.2011. године укупно 12 лица засновало радни однос код туженог, који су различитих квалификација и степена стручне спреме, а међу којима је и 7 дипломираних правника, који су уговоре о раду са туженим закључили 13.09.2011. године, а од којих је један распоређен на послове сарадника за …, а осталих шест на правне послове.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев и поништили побијано решење туженог, закључујући да је донето уз повреду правила поступка за доношење решења применом члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, јер тужени није доказао да је престала потреба за радом тужиље, односно да није могао да је распореди на друго радно место, али и да је одлука о престанку потребе за радом тужиље донета без примене критеријума на основу којих је утврђено да тужиља представља технолошки вишак.

Врховни касациони суд налази да се ревизијом неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 179. така 9. Закона о раду, („Службени гласник РС“ број 24/05, 61/05 и 54/09), прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се, између осталог односи и на потребе послодавца, и то ако је услед технолошких, економских или организационих промена престала потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Имајући у виду наведену законску одредбу, Врховни касациони суд налази да нижестепени судови правилно закључују да сама чињеница да су ради обављања послова заступања закључени уговори са адвокатским канцеларијама, не значи аутоматски и престанак потребе за радом тужиље, већ се престанак потребе за њеним радом има ценити и у односу на остала радна места, за које тужиља испуњава услове, а која су код послодавца упражњена. Супротно наводима ревизије, у конкретном случају није тужиља била у обавези да докаже ову чињеницу, односно да је код туженог постојало радно место на које је могла бити распоређена, управо имајући у виду да је непосредно пре доношења решења о престанку радног односа тужиљи, тужени закључио уговоре о раду са 12 лица различитих квалификација и стручних спрема, од којих је само 6 дана пре отказа тужиљи закључен уговор о раду са 7 дипломираних правника.

Правилно судови налазе да је побијано решење незаконито и из разлога што се из спроведеног поступка код туженог, пре доношења решења, као ни из самог решења о отказу, не може утврдити на основу којих критеријума је утврђено да управо тужиља представља технолошки вишак.

Закон о раду не садржи критеријуме којих је послодавац дужан да се придржава при одређивању на које ће се запослене односити престанак потребе за радом, већ прописује поступак који се у том случају примењује и одређује права која је послодавац дужан да обезбеди запосленима за чијим је радом престала потреба. Применом члана 153. Закона о раду, тужени није био у обавези да донесе Програм решавања вишка запослених, с обзиром на број запослених који представљају вишак у односу на укупан број запослених, али му то не даје право да без одређеног критеријума сам одлучи који запослени представљају вишак, већ напротив, одређивање лица која представљају вишак од више извршилаца на истом радном месту или на истим пословима, без примене критеријума, такву одлуку чини незаконитом. При том, критеријуми морају бити унапред одређени, актом којим се одређује да је престала потреба за одређеним бројем радника, што у конкретном случају није учињено, па судови правилно налазе да се саслушањем сведока не може доказивати постојање и примена критеријума, када се то не произилази ни из одлуке туженог о одређивању престанка потребе за радом одређеног броја запослених, ни из спроведеног поступка код туженог, као ни из одлуке о престанку радног односа тужиљи.

Имајући у виду изнето, Врховни касациони суд налази да нижестепени судови, правилном применом материјалног прва закључују да је побијано решење од 19.09.2011. године, о отказу уговора о раду тужиљи донето уз повреду правила пступка за доношење решења о отказу применом члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, што га чини незаконитим, па је као такво правилно и поништено, а тужени обавезан да тужиљу врати на рад, у складу са одредбом члана 191. став 1. овог Закона

На овај начин, применом члана 405. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић