Prema stanju u spisima, tužilac je na osnovu odluke Svetog arhijerejskog sinoda vraćen na rad dana 19.11.2015. godine, u postupku sprovođenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 531/2015 od 03.09. 2015. godine i raspoređen u Pokloničku agenciju SPC „Dobročinstvo“, na radno mesto ... . Tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao rešenjem o prestanku radnog odnosa od 10.08.2016. godine, u kome je navedeno da je poslodavac uputio zaposlenom ponudu za zaključenje ugovora o uređenju međusobnih prava i obaveza i odgovornosti i pozvao ga da se izjasni u roku od 8 dana, te da tužilac na tu ponudu nije odgovorio.

Prvostepeni sud se pobijanim rešenjem oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu, ukinuo radnje sprovedene u postupku i odbacio tužbu kao nedozvoljenu primenom članova 1. i 16. ZPP, sa obrazloženjem da je redovan sud apsolutno nenadležan da odlučuje o poništaju rešenja donetog od strane crkvenih organa, jer odluke crkvenih organa nemaju karakter izvršnih isprava i ne mogu se izvršavati onako kako se izvršavaju odluke sudova, organa državne uprave, imalaca pravnih ovlašćenja, budući da nema postupka uređenog posebnim zakonom koji bi mogla pokrenuti crkva i kojim bi bila uređena procedura priznavanja i izvršavanja odluka nadležnih organa autonomnog crkvenog prava, a takav postupak u pozitivnom pravu Republike Srbije ne postoji.

Viši sud je prihvatio ovakav zaključak prvostepenog suda i potvrdio rešenje P1 2277/16 od 24.07.2017. godine, a žalbu tužioca odbio kao neosnovanu.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, jer je sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan protivno članu 2. stav 2. ZPP.

Srpska pravoslavna crkva, kao i pojedini njeni sastavni delovi i ustanove predviđene Crkvenim Ustavom su, u smislu člana 3. Zakona o srpskoj pravoslavnoj crkvi (1929), pravna lica. Takvo svojstvo je crkvenim i verskim zajednicama koje su registrovane u skladu sa zakonom priznato i članom 9. Zakona o crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 36/06).

Prema odredbama Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06), crkve i verske zajednice su slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju, u skladu sa zakonom.

Zakonom o crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 36/2006), uređena su pitanja koja se odnose na pravni položaj crkava i verskih zajednica i njihovu autonomiju, pa je tako odredbama člana 6. stav 1. i 3. propisano da su crkve i verske zajednice nezavisne od države i jednake pred zakonom, te da crkve i verske zajednice imaju pravo da samostalno uređuju i sprovode poredak i organizaciju, i da samostalno obavljaju svoje unutrašnje i javne poslove.

Prava sveštenika, odnosno verskih službenika uređena su članom 8. istog Zakona, tako da ih biraju i postavljaju crkve i verske zajednice u skladu sa autonomnim propisima (stav 1).

Prema odredbi člana 2. stav 1. Zakona o radu, odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije kod domaćeg ili stranog pravnog odnosno fizičkog lica (u daljem tekstu poslodavca), ako zakonom nije drugačije određeno. U kontekstu ove odredbe poslodavac pravno lice je svaki organizovani oblik rada kome je pravnim poretkom priznato svojstvo subjekta i koji zbog toga može da stiče prava odnosno preuzima obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa.

Takav položaj poslodavca u spornom odnosu među strankama ima tužena koja kao pravno lice, je tužiocu kao zaposlenom na radnom mestu ... (koji nema status sveštenog lica već je ... u Pokloničkoj agenciji SPC „Dobročinstvo“) uputila ponudu za zaključenje ugovora o uređivanju međusobnih prava i obaveza i odgovornosti i pozvala ga da se izjasni u roku od 8 dana, pa kako se isti nije izjasnio što mu je radni odnos prestao, a prema rešenju od 10.08.2016. godine.

Postavljen tužbeni za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 10.08.2016. godine i činjenice na kojima je zahtev zasnovan, predmetni spor opredeljuju kao građansko-pravni spor iz radnog odnosa u smislu člana 1. ZPP zbog čega rešavanje spora spada u nadležnost suda po pravilima parničnog postupka i primenom odgovarajućih odredbi Zakona o radu.

Odbacivanjem tužbe u ovoj parnici nižestepeni sudovi su povredili pravo stranke na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava zagarantovanih članom 2. stav 1. ZPP i pravo tužioca na pristup sudu koje je element prava na pravično suđenje zajamčeno članom 32. stav 1. Ustava i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 415. stav 1. ZPP ukinuo oba nižestepena rešenja i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovom postupku prvostepeni sud će imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja otkloniti učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, tako što će nastaviti da postupa po podnetoj tužbi i po sprovedenom postupku meritorno odlučiti o tužbenom zahtevu, uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić