U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ahmet Hodžić, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Putevi Srbije“ Beograd, čiji je punomoćnik Ivana Marković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2900/21 od 16.03.2022. godine, u sednici održanoj 07.03.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2900/21 od 16.03.2022. godine.

ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2900/21 od 16.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Subotici, Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1 209/20 od 09.09.2021. godine i dopunska presuda istog suda P1 209/20 od 15.10.2021. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ništavo rešenje tuženog broj .. od 03.03.2020. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad, kao i da mu naknadi štetu za dospele neisplaćene naknade za prekovremeni rad, rad noću, državnim i verskim praznicima, smenski rad, regres, topli obrok i minuli rad od avgusta 2017. godine do februara 2020. godine u iznosu od 6.000,00 dinara za svaki mesec pojedinačno sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 273.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos sa tuženim na osnovu ugovora o radu od 01.08.2017. godine u svojstvu pripravnika na poslovima inkasanta I kategorije na period od tri meseca, te je u periodu od 02.08.2017. godine do 08.08.2017. godine prošao obuku za rad po planu obuke za rad inkasanta, a radi obavljanja poslova naplate putarine (inkasant na naplatnoj rampi na auto-putu). Nakon toga tužilac je dana 01.11.2017. godine potpisao revers o zaduženju između ostalog i Pravilnika o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta. Pravilnikom o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu putnog objekta regulisan je način rada i postupanja inkasanta, kao i prava i obaveze zaposlenog na tom radnom mestu. Nakon isteka prvog ugovora o radu, tužilac je nastavio da radi na poslovima inkasanta I kategorije na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, a na osnovu ugovora o radu koji je zaključen 13.06.2019. godine, primenjen od 01.08.2019. godine, tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme.

Tuženi je dana 03.03.2020. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu zbog povrede radne obaveze naplate putarine suprotno propisanoj proceduri rada i dužnosti inkasanta iz Pravilnika o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu putnog objekta i člana 12. ugovora. U rešenju o otkazu ugovora o radu su decidno i konkretno navedene radnje koje su navedene i u upozorenju sa identičnom sadržinom radnje i to: da je 22.08.2019. godine u 11,47 časova tužilac pre nego što je počeo da radi stavio naočare, učesniku u saobraćaju rekao da putarina iznosi 480,00 dinara, dobio novčanicu od 500,00 dinara koju je odmah zajedno sa potvrdom o plaćenoj putarini vratio učesniku, dakle potvrdu i novčanicu od 500,00 dinara, da je istog dana u 12,51 časova razgovarao mobilnim telefonom u trenutku kada je naišao učesnik u saobraćaju koji je trebao da plati putarinu i sve vreme dok je naplaćivao putarinu tužilac je razgovarao mobilnim telefonom pa i nakon što je vozilo otišlo, da u 18,01 čas tužilac govori učesniku da je putarina 25 evra i da treba da mu vrati kusur u evrima a ne u dinarima, a primio je novčanicu od 20 evra i novčanicu od 10 evra i vraćao kusur u kovanicama, i to 4 kovanice, 3 kovanice srebrne boje i 1 žute boje, u 18,03 časova tužilac je učesniku u saobraćaju rekao da je putarina 480,00 dinara, dobio je novčanicu od 500,00 dinara, a sve vreme je učesniku u saobraćaju pričao o tome kako da dođe do granice prelaza sa Mađarskom i koja je najbolja mogućnost, a da mu nije vratio kusur od 20,00 dinara. Dana 30.08.2019. godine, tužilac ne vraća tačan kusur (pravi višak), a u četiri situacije vraća tačan kusur tek nakon prigovora učesnika u saobraćaju. Dana 30.08.2019. godine u 07,57 časova, tužilac je dobio od učesnika novčanicu od 1.000,00 dinara, a vratio je kusur novčanice tri puta po 200,00 dinara i jednu novčanicu od 50,00 dinara (650,00 dinara) iako je rekao da je putarina 250,00 dinara, u 16,42 časova tužilac je učesniku rekao da je putarina 480,00 dinara, od učesnika je dobio novac – jednu novčanicu od 500,00 dinara i jednu od 100,00 dinara, nakon dobijanja priznanice vozilo je krenulo da odlazi da bi se vratilo i tek tada mu je tužilac naknadno vratio 100,00 dinara (ali ne i još 20,00 dinara). Dana 08.09.2019. godine,, u 13,27 časova tužilac stoji dok razgovara sa učesnikom u saobraćaju i predaje novčanicu od 500,00 dinara sve vreme sa učesnikom razgovara o tome gde i na koji način da dođe do graničnog prelaza sa Mađarskom, izdaje mu potvrdu o naplaćenoj putarini ali mu ne vraća kusur za primljenih 500,00 dinara (kusur je 20,00 dinara) iako je tužilac rekao da je putarina 480,00 dinara učesniku u saobraćaju pre nego što je dobio novčanicu od 500,00 dinara, u 13,55 časova tužilac je rekao učesniku u saobraćaju da je putarina 480,00 dinara, dobio je jednu novčanicu od 2.000,00 dinara i zajedno sa priznanicom vratio kusur i šest novčanica od 200,00 dinara i dve novčanice od 10,00 dinara (ukupno 1.220,00 dinara prebrojavši novac pre vraćanja kusura, kusur je trebao da iznosi 1.520,00 dinara a da je sve vreme razgovarao sa učesnikom objašnjavajući mu koji je granični prelaz sa Republikom Mađarskom povoljniji i da je to prelaz Đala nakon toga vozilo odlazi. Dana 21.12.2019. godine u 21.12.2019. godine u 09,27 časova kabina inkasanta je bila prazna u trenutku zaustavljanja vozila, nakon nekoliko trenutaka u kabinu ulazi tužilac koji sve vreme stoji, od učesnika u saobraćaju dobija novac jednu novčanicu od 200,00 dinara i četiri novčanice od 20,00 dinara putarina je 250,00 dinara i izdaje mu potvrdu o plaćenoj putarini ali ne vraća kusur od 30,00 dinara, u 14,21 časova tužilac je rekao učesniku u saobraćaju da je putarina 250,00 dinara, te je od učesnika primio jednu novčanicu od 1.000,00 dinara i kusur (u apoenima od jedne novčanice od 200,00 dinara, tri novčanice od 100,00 dinara i jednu novčanicu od 50,00 dinara ukupno 550,00 dinara, vraća umesto 750,00 dinara, s tim da je sa učesnikom sve vreme razgovarao u vezi prelaska granice sa Mađarskom gde je povoljnije i nakon toga vozilo odlazi.

Upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 12.02.2020. godine dostavljeno je tužiocu 20.02.2020. godine. Tužilac se pismeno izjasnio na navedena upozorenje dana 24.02.2020. godine navodeći da je razlog propusta koji je on učinio na poslu njegovo psihičko stanje u kojem se nalazio u tom periodu, s obzirom da je imao porodičnih problema te da je bio rastrzan i dekoncentrisan.

Rad na poslovima inkasanta kod tuženog je bio organizovan u turnusima po principu 12-24-12-48 (12 sati rada, zatim 24 sata odmora nakon čega opet 12 sati radi i nakon toga odmor od 48 časova,), prema svim ugovorima koje je tužilac zaključio sa tuženim se između ostalog definiše i šta čini uvećanu zaradu, pa je utvrđeno da tužilac ima pravo na uvećanje zarade po sledećim osnovima (za rad na dan praznika koji je neradan dan 110% od osnovne zarade, za rad noću 26% od osnovne zarade, za prekovremeni rad 26% od osnovne zarade i po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu (minuli rad) 0,4% od osnovice.

Odredbom člana 42. stav 2. Pravilnika o radu iz 2015. godine propisano je da su u okviru pripadajućih koeficijenata za sistematizovane poslove u JP „Putevi Srbije“ vrednovani i uslovi rada koji se odnose na rad na terenu i rad u smenama.

Tuženi je u spornom periodu svim zaposlenima na poslovima koje je obavljao i tužilac (inkasant) obračunavao i isplaćivao zaradu na isti način, odnosno priznajući pravo na uvećanje zarade po osnovu smenskog rada saglasno regulativi Zakona o radu i Pravilnika o radu, te zaključenih ugovora o radu. Na osnovu veštačenja utvrđeno je da je tuženi tužiocu u periodu od avgusta 2017. godine do februara 2020. godine isplatio sva potraživanja po osnovu rada, i to naknadu troškova za regres i ishranu u toku rada (saglasno odredbama Pravilnika o radu iz 2015. godine), kao i uvećanu zaradu na ime minulog rada, noćnog i prekovremenog rada, te da na dane praznika koji su neradni, sve saglasno odredbi Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 i 75/14) i Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 116/14 i 95/18) te zaključenih ugovora o radu.

Na tako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, da se tužilac vrati na rad i da mu se isplati neisplaćena uvećana zarada na ime prekovremenog rada, rada noću i na dane državnih i verskih praznika, smenskog rada i minulog rada, te naknadu troškova za regres i ishranu u toku rada za period od avgusta 2017. godine do februara 2020. godine u traženom iznosu.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, da se tužilac vrati na rad i da mu se isplati neisplaćena uvećana zarada na ime prekovremenog rada, rada noću i na dane državnih i verskih praznika, smenskog rada i minulog rada, te naknadu troškova za regres i ishranu u toku rada za traženi period.

Tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu zbog skrivljene povrede radne obaveze utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu. U konkretnom slučaju povrede radnih obaveza tužioca ispoljile su se u nizu njegovih propusta u obavljanju poslova inkasanta, što je u toku postupka na nesumnjiv način utvrđeno. Pregledom na ročištu video snimaka sa nadzornih kamera iz kabine u kojoj je tužilac radio, utvrđeno da je tužilac u više navrata učesnicima u saobraćaju vraćao kusur u manjem iznosu od pripadajućeg ili im uopšte nije vraćao kusur, stajao prilikom rada čime je zaklanjao video krug i video nadzor, na šta je bio i usmeno opominjan, razgovarao mobilnim telefonom dok je naplaćivao putarinu, vraćao kusur tek nakon prigovora učesnika saobraćaja, a što sve predstavlja povrede radnih obaveza inkasanta saglasno odredbama Pravilnika o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu putnog objekta.

Pravilno su postupali nižestepeni sudovi kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za isplatu traženih naknada, jer je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da je tuženi tužiocu u periodu od avgusta 2017. godine do februara 2020. godine isplatio sva potraživanja po osnovu rada, i to naknade troškova za regres i ishranu u toku rada, saglasno odredbama Pravilnika o radu iz 2015. godine, kao i uvećanu zaradu na ime minulog rada, noćnog i prekovremenog rada, te rada na dane praznika koji su neradni, sve saglasno odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 85/14), Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plate, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 116/14 i 95/18), te zaključenih ugovora o radu, pa je neosnovan navod tužioca istaknut u reviziji da mu navedene naknade nisu plaćene.

U vezi traženih naknada tužilac uz reviziju dostavlja odluke Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1637/2017, Rev2 202/2020 i Rev2 2693/2020 koje se ne mogu primeniti u ovom postupku niti koristiti jer je veštak ekonomsko-finansijske struke utvrdio činjenično stanje za tužioca na okolnosti vezano za isplatu, pa su prvostepeni i drugostepeni sud svoju odluku zasnovali na sprovedenom veštačenju.

Tužiočevom revizijom se pravilnost primenjenog materijalnog prava osporava tvrdnjom da povrede radnih obaveza nisu učinjene, da manjak i višak novca kod tuženog koji navodno pričinio tužilac u svom radu nije utvrđen putem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke su neosnovane, jer je tužilac preduzeo više radnji protivnih pravilima o naplati putarine, a koje su učinjene krivicom tužioca što je u toku postupka na nesumnjiv način utvrđeno pregledom na ročištu video snimaka sa nadzornih kamera iz kabine u kojoj je tužilac radio.

Iz tih razloga osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu je zakonito sa stanovišta primenjenog materijalnog prava, a doneto je nakon ispoštovane procedure za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze predviđene članovima 180. i 181. Zakona o radu.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca i zaključio da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji pa nema pravo na troškove revizijskog postupka koje je tražio, a tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković