У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Весне Субић, председника већа, Зорана Хаџића и Мирјане Андријашевић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Ахмет Хоџић, адвокат из ..., против туженог ЈП „Путеви Србије“ Београд, чији је пуномоћник Ивана Марковић, адвокат из ..., ради поништаја решења о отказу уговора о раду и исплате, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2900/21 од 16.03.2022. године, у седници одржаној 07.03.2024. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2900/21 од 16.03.2022. године.

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосновани, захтеви тужиоца и туженог за накнаду трошкова ревизијског поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2900/21 од 16.03.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Суботици, Судска јединица у Бачкој Тополи П1 209/20 од 09.09.2021. године и допунска пресуда истог суда П1 209/20 од 15.10.2021. године, којом је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да се утврди да је ништаво решење туженог број .. од 03.03.2020. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду и да се тужени обавеже да тужиоца врати на рад, као и да му накнади штету за доспеле неисплаћене накнаде за прековремени рад, рад ноћу, државним и верским празницима, сменски рад, регрес, топли оброк и минули рад од августа 2017. године до фебруара 2020. године у износу од 6.000,00 динара за сваки месец појединачно са законском затезном каматом од доспелости сваког износа до исплате и обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 273.000,00 динара. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену ревизију је благовремено изјавио тужилац због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11...10/23), Врховни суд је нашао да ревизија тужиоца није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је засновао радни однос са туженим на основу уговора о раду од 01.08.2017. године у својству приправника на пословима инкасанта I категорије на период од три месеца, те је у периоду од 02.08.2017. године до 08.08.2017. године прошао обуку за рад по плану обуке за рад инкасанта, а ради обављања послова наплате путарине (инкасант на наплатној рампи на ауто-путу). Након тога тужилац је дана 01.11.2017. године потписао реверс о задужењу између осталог и Правилника о обављању послова наплате посебне накнаде за употребу пута или путног објекта. Правилником о обављању послова наплате посебне накнаде за употребу путног објекта регулисан је начин рада и поступања инкасанта, као и права и обавезе запосленог на том радном месту. Након истека првог уговора о раду, тужилац је наставио да ради на пословима инкасанта I категорије на основу више закључених уговора о раду на одређено време, а на основу уговора о раду који је закључен 13.06.2019. године, примењен од 01.08.2019. године, тужилац је засновао радни однос на неодређено време.

Тужени је дана 03.03.2020. године донео решење о отказу уговора о раду тужиоцу због повреде радне обавезе наплате путарине супротно прописаној процедури рада и дужности инкасанта из Правилника о обављању послова наплате посебне накнаде за употребу путног објекта и члана 12. уговора. У решењу о отказу уговора о раду су децидно и конкретно наведене радње које су наведене и у упозорењу са идентичном садржином радње и то: да је 22.08.2019. године у 11,47 часова тужилац пре него што је почео да ради ставио наочаре, учеснику у саобраћају рекао да путарина износи 480,00 динара, добио новчаницу од 500,00 динара коју је одмах заједно са потврдом о плаћеној путарини вратио учеснику, дакле потврду и новчаницу од 500,00 динара, да је истог дана у 12,51 часова разговарао мобилним телефоном у тренутку када је наишао учесник у саобраћају који је требао да плати путарину и све време док је наплаћивао путарину тужилац је разговарао мобилним телефоном па и након што је возило отишло, да у 18,01 час тужилац говори учеснику да је путарина 25 евра и да треба да му врати кусур у еврима а не у динарима, а примио је новчаницу од 20 евра и новчаницу од 10 евра и враћао кусур у кованицама, и то 4 кованице, 3 кованице сребрне боје и 1 жуте боје, у 18,03 часова тужилац је учеснику у саобраћају рекао да је путарина 480,00 динара, добио је новчаницу од 500,00 динара, а све време је учеснику у саобраћају причао о томе како да дође до границе прелаза са Мађарском и која је најбоља могућност, а да му није вратио кусур од 20,00 динара. Дана 30.08.2019. године, тужилац не враћа тачан кусур (прави вишак), а у четири ситуације враћа тачан кусур тек након приговора учесника у саобраћају. Дана 30.08.2019. године у 07,57 часова, тужилац је добио од учесника новчаницу од 1.000,00 динара, а вратио је кусур новчанице три пута по 200,00 динара и једну новчаницу од 50,00 динара (650,00 динара) иако је рекао да је путарина 250,00 динара, у 16,42 часова тужилац је учеснику рекао да је путарина 480,00 динара, од учесника је добио новац – једну новчаницу од 500,00 динара и једну од 100,00 динара, након добијања признанице возило је кренуло да одлази да би се вратило и тек тада му је тужилац накнадно вратио 100,00 динара (али не и још 20,00 динара). Дана 08.09.2019. године,, у 13,27 часова тужилац стоји док разговара са учесником у саобраћају и предаје новчаницу од 500,00 динара све време са учесником разговара о томе где и на који начин да дође до граничног прелаза са Мађарском, издаје му потврду о наплаћеној путарини али му не враћа кусур за примљених 500,00 динара (кусур је 20,00 динара) иако је тужилац рекао да је путарина 480,00 динара учеснику у саобраћају пре него што је добио новчаницу од 500,00 динара, у 13,55 часова тужилац је рекао учеснику у саобраћају да је путарина 480,00 динара, добио је једну новчаницу од 2.000,00 динара и заједно са признаницом вратио кусур и шест новчаница од 200,00 динара и две новчанице од 10,00 динара (укупно 1.220,00 динара пребројавши новац пре враћања кусура, кусур је требао да износи 1.520,00 динара а да је све време разговарао са учесником објашњавајући му који је гранични прелаз са Републиком Мађарском повољнији и да је то прелаз Ђала након тога возило одлази. Дана 21.12.2019. године у 21.12.2019. године у 09,27 часова кабина инкасанта је била празна у тренутку заустављања возила, након неколико тренутака у кабину улази тужилац који све време стоји, од учесника у саобраћају добија новац једну новчаницу од 200,00 динара и четири новчанице од 20,00 динара путарина је 250,00 динара и издаје му потврду о плаћеној путарини али не враћа кусур од 30,00 динара, у 14,21 часова тужилац је рекао учеснику у саобраћају да је путарина 250,00 динара, те је од учесника примио једну новчаницу од 1.000,00 динара и кусур (у апоенима од једне новчанице од 200,00 динара, три новчанице од 100,00 динара и једну новчаницу од 50,00 динара укупно 550,00 динара, враћа уместо 750,00 динара, с тим да је са учесником све време разговарао у вези преласка границе са Мађарском где је повољније и након тога возило одлази.

Упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду од 12.02.2020. године достављено је тужиоцу 20.02.2020. године. Тужилац се писмено изјаснио на наведена упозорење дана 24.02.2020. године наводећи да је разлог пропуста који је он учинио на послу његово психичко стање у којем се налазио у том периоду, с обзиром да је имао породичних проблема те да је био растрзан и деконцентрисан.

Рад на пословима инкасанта код туженог је био организован у турнусима по принципу 12-24-12-48 (12 сати рада, затим 24 сата одмора након чега опет 12 сати ради и након тога одмор од 48 часова,), према свим уговорима које је тужилац закључио са туженим се између осталог дефинише и шта чини увећану зараду, па је утврђено да тужилац има право на увећање зараде по следећим основима (за рад на дан празника који је нерадан дан 110% од основне зараде, за рад ноћу 26% од основне зараде, за прековремени рад 26% од основне зараде и по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу (минули рад) 0,4% од основице.

Одредбом члана 42. став 2. Правилника о раду из 2015. године прописано је да су у оквиру припадајућих коефицијената за систематизоване послове у ЈП „Путеви Србије“ вредновани и услови рада који се односе на рад на терену и рад у сменама.

Тужени је у спорном периоду свим запосленима на пословима које је обављао и тужилац (инкасант) обрачунавао и исплаћивао зараду на исти начин, односно признајући право на увећање зараде по основу сменског рада сагласно регулативи Закона о раду и Правилника о раду, те закључених уговора о раду. На основу вештачења утврђено је да је тужени тужиоцу у периоду од августа 2017. године до фебруара 2020. године исплатио сва потраживања по основу рада, и то накнаду трошкова за регрес и исхрану у току рада (сагласно одредбама Правилника о раду из 2015. године), као и увећану зараду на име минулог рада, ноћног и прековременог рада, те да на дане празника који су нерадни, све сагласно одредби Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 24/05 и 75/14) и Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник Републике Србије“ број 116/14 и 95/18) те закључених уговора о раду.

На тако утврђено чињенично стање нижестепени судови су у овом спору правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи као незаконито решење о отказу уговора о раду, да се тужилац врати на рад и да му се исплати неисплаћена увећана зарада на име прековременог рада, рада ноћу и на дане државних и верских празника, сменског рада и минулог рада, те накнаду трошкова за регрес и исхрану у току рада за период од августа 2017. године до фебруара 2020. године у траженом износу.

По налажењу Врховног суда правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили захтев тужиоца којим је тражио да се поништи као незаконито решење о отказу уговора о раду, да се тужилац врати на рад и да му се исплати неисплаћена увећана зарада на име прековременог рада, рада ноћу и на дане државних и верских празника, сменског рада и минулог рада, те накнаду трошкова за регрес и исхрану у току рада за тражени период.

Тужиоцу је отказан уговор о раду на основу члана 179. тачка 2. Закона о раду због скривљене повреде радне обавезе утврђене општим актом и уговором о раду. У конкретном случају повреде радних обавеза тужиоца испољиле су се у низу његових пропуста у обављању послова инкасанта, што је у току поступка на несумњив начин утврђено. Прегледом на рочишту видео снимака са надзорних камера из кабине у којој је тужилац радио, утврђено да је тужилац у више наврата учесницима у саобраћају враћао кусур у мањем износу од припадајућег или им уопште није враћао кусур, стајао приликом рада чиме је заклањао видео круг и видео надзор, на шта је био и усмено опомињан, разговарао мобилним телефоном док је наплаћивао путарину, враћао кусур тек након приговора учесника саобраћаја, а што све представља повреде радних обавеза инкасанта сагласно одредбама Правилника о обављању послова наплате посебне накнаде за употребу путног објекта.

Правилно су поступали нижестепени судови када су одбили тужбени захтев тужиоца за исплату тражених накнада, јер је на основу налаза и мишљења вештака утврђено да је тужени тужиоцу у периоду од августа 2017. године до фебруара 2020. године исплатио сва потраживања по основу рада, и то накнаде трошкова за регрес и исхрану у току рада, сагласно одредбама Правилника о раду из 2015. године, као и увећану зараду на име минулог рада, ноћног и прековременог рада, те рада на дане празника који су нерадни, све сагласно одредбама Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 24/05 ... 85/14), Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плате, односно зараде и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник Републике Србије“ број 116/14 и 95/18), те закључених уговора о раду, па је неоснован навод тужиоца истакнут у ревизији да му наведене накнаде нису плаћене.

У вези тражених накнада тужилац уз ревизију доставља одлуке Врховног касационог суда Рев2 1637/2017, Рев2 202/2020 и Рев2 2693/2020 које се не могу применити у овом поступку нити користити јер је вештак економско-финансијске струке утврдио чињенично стање за тужиоца на околности везано за исплату, па су првостепени и другостепени суд своју одлуку засновали на спроведеном вештачењу.

Тужиочевом ревизијом се правилност примењеног материјалног права оспорава тврдњом да повреде радних обавеза нису учињене, да мањак и вишак новца код туженог који наводно причинио тужилац у свом раду није утврђен путем судског вештака економско-финансијске струке су неосноване, јер је тужилац предузео више радњи противних правилима о наплати путарине, а које су учињене кривицом тужиоца што је у току поступка на несумњив начин утврђено прегледом на рочишту видео снимака са надзорних камера из кабине у којој је тужилац радио.

Из тих разлога оспорено решење о отказу уговора о раду је законито са становишта примењеног материјалног права, а донето је након испоштоване процедуре за отказ уговора о раду због повреде радне обавезе предвиђене члановима 180. и 181. Закона о раду.

Врховни суд је ценио и остале ревизијске наводе тужиоца и закључио да се њима не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, па ти наводи нису посебно образложени.

Из наведених разлога, на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.

Тужилац није успео у поступку по ревизији па нема право на трошкове ревизијског поступка које је тражио, а туженом не припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка, јер састав одговора на ревизију није била нужна радња за одлучивање у ревизијском поступку, па је применом члана 165. став 1. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић