Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5306/2021 od 01.12.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade štete u visini razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade isplati ukupan iznos od 46.395,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svako pojedinačno mesečno potraživanje označeno u izreci počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec pa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema zaključku Vlade RS 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, isplati ukupan iznos od 27.025,82 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svako pojedinačno mesečno potraživanje označeno u izreci počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec pa do isplate. Odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 62.812,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 55.500,00 dinara počev od dana izvršnosti presude pa do isplate. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20) – u daljem tekstu ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, rapoređen rešenjem tuženog na poslovima ..., sa koeficijentom za obračun zarade 8,85. Tako utvrđena zarada tužioca uvećana je za 50% na osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade, i to prema prvoj varijanti u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade tužioca bez uvećanja po zaključku Vlade za sporni period gde je veštak našao da visina razlike od isplaćene do pripadajuće osnovne zarade iznosi 46.395,00 dinara, dok visina razlike na ime tzv. „kosovskog dodatka“ iznosi 27.025,82 dinara. Tužilac je precizirao svoje tužbene zahteve prema ovoj varijanti nalaza i mišljenja u pogledu razlike zarade i uvećanja po osnovu zaključka Vlade RS.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade osnovan, kao i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, pa je tužbene zahteve usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno. Takva isplata je realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ovo je iz razloga što tužilac shodno Zakonu o platama službenika i nameštenika u organima Autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, broj 113/2017, 86/2019), saglasno članu 5. stav 2, ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno. Prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu u spornom periodu je manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog i trećeg izreke je doneta primenom čl. 165. i 163. stav 2. u vezi čl. 153. i 154. stav 1. ZPP. Tužiocu ne pripadaju troškovi opredeljeni u odgovoru na žalbu iz razloga što se ne radi o izdatku koji je bio potreban radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP. S obzirom da je uspeo u postupku po reviziji tužiocu pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika, u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, broj 37/21 od 14.04.2021. godine), kao i na ime sudskih taksi za reviziju 9.673,67 dinara i za odluku po reviziji 14.510,50 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić