Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju iz čije sadržine proizlazi da odluku pobija u usvajajućem delu zbog pogrešne primene materijalnog prava i predlaže da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Primenom člana 404. stav 1. ZPP, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni sud ceni u veću od pet sudija.

U ovoj pravnoj stvari pravnosnažnom presudom odlučeno je o pravu tužilje na naknadu putnih troškova za vreme trajanja lekarske specijalizacije, odobrene rešenjem tužene Opšte bolnice u Vršcu, uz zaključeni Ugovor o specijalizaciji i date činjenične i pravne razloge koji opredeljuju takvu odluku. Revizijom je formulisano sporno pravno pitanje na način: da li lekari za vreme trajanja specijalizacije, uže specijalizacije, imaju pravo na naknadu troškova prevoza od mesta prebivališta do mesta gde obavljaju specijalizaciju, užu specijalizaciju i obratno, odnosno da li je zdravstvena ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jednica lokalne samouprave u obavezi da im naknadi navedene troškove, imajući pri tome u vidu materijalno pravo koje reguliše sporno pravno pitanje, a posebno da tužena nije Ugovorom o specijalizaciji preuzela obavezu plaćanja spornih putnih troškova. Pobijana presuda ne odstupa od odluka donetih u bitno istoj činjeničnopravnoj situaciji u kojima je izražen stav da za vreme trajanja specijalizacije, kao posebnog vida stručnog usavršavanja koji podrazumeva i rad sa pacijentima na pružanju zdravstvene zaštite, specijalizant ima pravo pravo i na naknadu troškova prevoza, kao akcesornog potraživanja koje je vezano za zaradu i obavljanje poslova i radnih zadataka na radnom mestu.

Imajući u vidu sadržinu pravnosnažne presude zasnovane na odgovarajućoj primeni materijalnog prava, kao i da revizija ne sadrži konkretizovane navode o ispunjenosti uslova za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije, niti su priložene pravnosnažne presude iz kojih bi proizilazila takva potreba, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse, niti novog tumačenja prava.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate putnih troškova podneta je 14.11.2022. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 637.526,87 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković